Фејсбук презентација-СвеСрбија

Sunday, October 30, 2016

Зашто СрБски а не Српски

Иако је крајем 19. века „Матица Српска“ стандардизацијом језика стала у потпуности на позиције Вукове реформе и усвојила облик „српски“, таква одлука није у савршеном складу са важећим граматичким правилима. Наиме, правило једначења сугласника по звучности ни данас се непримењује безусловно, јер прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe y извeдeнoj рeчи, кao штo сy „Србкињa“, „Србствo“ или „србски“ извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ. Такође, правило каже да се промена не врши ни уколико би дошло до удаљавања од основа, поготово ако би значење речи постало нејасно. Па тако, генитив од именице „Градац“ јесте „Градца“ а не „Гратца“ или „Граца“, а устаљено је и да се у речима страног порекла („хабзбуршки“, „вашингтонски“) не врши једначење сугласника. Такође, ми пишемо „брдски“ а не „бртски“, „штабски“ а не „штапски“, „вођство“ а не „воћство“ итд. Дакле, поставља се питање, ако се правило о једначењу сугласника по звучности не примњеује безусловно, и ако по важећим граматичким правилима постоје правописни основи за писање облика „Србкињa“, „Србствo“ и „србски“, због чега би овакве одреднице народног сопства писали обликом који пркоси традицији?

СРБ или СРП


Српски језик је веома оштар језик јер се користи при жетви. Да би срп био оштар потребно га је исковати. Како и зашто је искован српски језик? Одговор ћете можда пронаћи у овом запису господина Србенде Теодулића.
Одакле то да Б пређе у П ? Како је Буки постало Покој?, када у стросрбском писму није било никакве забуне: Срби слове србски док се српом и српским језиком жање жито али и коров. Срп је једно старинско оруђе, земљорадничка алатка, која се скоро више и не користи, али пре око 200 година у време реформисања нашег писма,  направљена је велика заврзлама и замешатељство испод које се потписао неуки Вук Караџић.
Доказ и Извор: Сабрана дела Вук Стеф. Караџић књига  „СРПСКИ РЈЕЧНИК ” у издању ПРОСВЕТА-НОЛИТ. Наводимo цитатат из поговора који је написао Др. Павле Ивић стр.38 и 39:  „Вуково знање како немачког, тако и латинског језика било је непотпуно (он је латински управо учио у Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак  тако мало урадио – није имао времена. Сав посао остао је Копитару. „Ја сам Вама казао ”, писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја”.”.
Обратите пажњу да и сам Вук користи Б када када слови око Србског Рјечника. Тек под Копитаревим утицајем прелази на П. Зашто? Ко је? И шта је био Копитар?
 Извор и одговор: Мала енциклопедија ПРОСВЕТА  стр. 862.:  „КОПИТАР Јернеј-Бартол (1780 – 1844) славист (Словенија); цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе; један од оснивача славистике; учитељ, помагач и заштитник В. Караџића. Бавио се проучавањем свих,  нарочито словенских  језика. Написао (1808 – 09) прву научну граматику словеначког језика (Grammatik der slavischen Sprache  in  Krain, Karnthen und Steiermark); био је за народни језик у књижевности, иако сам није писао словеначки, и за један упрошћен правопис; те своје идеје пренео је на Вука; од њега је Вук научио каква треба да буде азбука за један језик. Подстакао је Вука да скупља народне умотворине и упутио га да напише српску граматику и речник. Први је издао Брижинске споменике (1836), и у вези с њима поставио тзв. Панонску теорију о пореклу старословенског језика. Био је аустрофил и одушевљени јозефинист.”
С. Теодулић одговара: име СРБ је исправно јер то значи:СловоРециБог, док је кривао сечиво СРП са значењем:СловоРециПокој.
Образложење
СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати само се наставци могу мељати. Ако се измени корен мења се и смисао.
Свети САВА први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!
Србски је исправно - српскочекићарски није

Србин Србину не окреће леђа

Од самог оснивања нашег бутика у склоп редовних активности уврстили смо оганизовање донаторских вечери, журки, хуманитарних акција. Приход од продаје одређењих модела мајица издвајамо за овакве пројекте као и за помоћ Србима на Космету. Конкретно, обавезали смо се да до краја школске године стипендирамо ђака ораховачке гимназије.
У наставку издвајамо једне од најзапажених акција, неке од њих и медијски испраћене.



-У склопу наших активности промоције спорта, исправних вредности и опште здравог начина живота а у сарадњи са џудо клубом Раковица, обезбедили смо донацију мајици за најмлађе чланове клуба. Овим гестом покушавамо да додатно подстакнемо најмлађе да остану на путу спорта, напуне спортске хале, стекну осећај фер-плеја и својим примером будућим генерацијама оставе здрав систем вредности којем треба тежити!







Након инцидента у Њујорку  када је под сумњивим околностима до темеља изгорела православна црква Свети Сава, осетили смо потребу да учествујемо у поновној изградњи тог светог храма. Убрзо смо у сарадњи са НСФ ораганизовали донаторко вече. Прикупљени приход уплатили смо директно на рачун цркве.
























-Наша следећа донаторска акција била је поново фокусирана на промоцију спорта код омладине. Тим поводом посетили смо бокс клуб Светомир Белић Белка и на одушевљене најмађих такмичара и спортиста поделили алтлет мајице неопходне за даљи рад.



                                                                                                           (Десни такмичар у мајици из наше донације)





-У сарадњи са хуманитарном организацијом "Србска Омладина" поклонили смо 10 бланко дуксева угроженим србским породицама на територији Космета. Дуксеви су израђени од прихода продаје наших артикала и донација "Србске Омладине"https://www.facebook.com/srbomladina/?fref=ts










-Револтирани тренутним стањем породице Станковић са Космета (село Одевац), одличили смо да не будемо посматрачи и преузмемо конкретну акцију.
Тим поводом у сарадњи са НСФ организовали смо хуманитарно-тематско вече.

Осим новчане прикупљена је помоћ у виду веће количине гардеробе. Акција је имала толико велики одазив да је себи пронашла месту на целој страници листа ,,Српски Телеграф,, на шта смо посебно поносни. Вече је протекло у савршеној атмосвери и великом броју присутних, сви посетиоци дочекани су у домаћинском стилу уз погачу,со и ракију. Посебна атракција вечери било 
је хорско извођење pуских народних песама.






-Учествовали смо у акцији ,,За малог Марка,, као спонзор.














Осим поменутих активности иза себе имамо још неколико хуманитарних журки мањих обима као и донаторских акција али смо Вам презентирали само најпосећеније и упечатљиве.
Пратите наш рад и подржите нас!


Saturday, October 29, 2016

Српски Добровољачки Корпус

Од оснивања добровољаца, па све до краја, Немци су покушавали да добровољце ставе, у потпуности, под своју команду и да тако
направе од њих нешто што они нису били. Недић и Љотић су се овоме упорно, и што је најважније, успешно опирали, чак и по цену да
добровољци буду распуштени.
Нарочито је у томе немачком ставу био упоран велики противник Срба, SS генерал Мајзнер. Он је у више махова тражио да добровољци пошаљу на Источни фронт, прво батаљон, а после, једну чету,
као симбол Србије у борби против бољшевизма нарочито подвлачећи да би у томе случају став Немаца према добровољцима био промењен. Тако, на пример, добили би нове униформе, ново наоружање,
бољу исхрану. Баш у то време, оштре зиме каква је била она из 1941-1942. године, добровољци су се веома лоше хранили, а униформе су им биле дотрајале, обућа била у стању распадања.
Љотић је, између осталог, овако рекао Мајзнеру:
"Ми не можемо никога послати на Источни фронт,
јер ми нисмо ваши савезници. Напротив, ми смо ваши робови... Совјети су савезници наших савезника, а самим тим и нашег Краља... Ја знам да Совјети нису искрени савезници ни Американцима, ни Британцима, ни Французи ма, а камоли нашем Краљу и нама. Они имају за циљ да завладају Европом и светом. Ја то знам, али, ипак, ми не
можемо против њих ратовати. Ми ћемо се и даље у нашој земљи борити противу комуниста, југословенских поданика, које сматрамо главним непријатељем хришћанства и човечанства... Скрећем вам пажњу да је носилац наше политике председник Владе генерал Недић, под чијом се командом налазе Добровољци, па према томе, разговарајте са њим."
Мајзнер је сличан одговор добио и од генерала Недића. Овакав став и одлучно одбијање да се Српски добровољци пошаљу на Источни фронт довело је до тога да су Немци почели да показују своје нерасположење, незадовољство и непријатељство према добровољцима. Немци запостављају добровољце на разне начине, чак расформирају XI добровољачки одред и људство одводе у заробљеништво. То исто раде и са једним делом VII добровољачког одреда. У овоме се нарочито истиче, већ поменути, генерал Мајзнер. Када је фебруара 1942. године образована Српска државна стража, и која је као полицијска формација падала у надлежност тог генерала SS и полиције, Мајзнера, њено снабдевање, у сваком погледу, је било боље од оног што су имали добровољци. На чело Српске државне страже (СДС) Мајзнер је поставио, и против оштрог проте ста генерала Недића, Драгољуба-Драгог Јовановића, Управника града Београда. Касније, за Команданта СДС постављен је пуковник, доцније генерал, Боривоје Јонић.
Мајзнеру и Немцима су, такође, сметале и слике Краља Петра II, које су се налазиле у просторијама јединица Добровољаца и Срп-ске државне страже. Лета 1942. Немци наређују да се слике уклоне, а такође да добровољци скину са груди своје добровољачке крстове, јер је на њима писало "С вером у Бога, за Краља и Отаџбину". Када је овај захтев достављен Начелнику штаба Српске добровољачке команде, потпуковнику Таталовићу, он моментално одговара уз протест, да "... Српска добровољачка команда ову наредбу не може да изврши...". Краљеве слике нису биле скинуте са зидова, а добровољци су своје крстове са поносом носили на грудима све до краја рата.

Србија-вековни стуб одбране од исламизације

Српски народ је вековима бранио Европу од исламизације. Као што се 1389. Европа бранила на Косову, тако је и протеклих деценија српски народ био први на бранику одбране Европе и Србије од ислама. На крају 20-ог века у два наврата је бранио нашу цивилизацију од исламских хорди. Данас је Европа у великој опасности од најезде ислама, већој и од оне када је Отоманска Импе-
рија претила да угрози цео наш континент. Наш народ може да се поноси славним прецима који су увек били у првим редовима када се наша цивилизиација бранила, чак и када је потпуно наша земља изгубила независност, наши преци су изнова и изнова настављали борбе против Османлија све док на крају нису извојевали победу и заједничким снагама ослободили цео Балкан од Османлија.
 
Све ово што се дешава, пре свега на Балкану, одузимање Косова које треба да се тиче не само српског народа, већ свих народа у Европи, последица је наивности и велике трпељивости Европљана према странцима. Конкретно, у случају Косова, велика толеранција према албанском народу довела је до тога да смо бар тренутно изгубили контролу над нашом покрајином.
Албанци су плански корак по корак уништавали све што је српско на Косову, све до доласка Енвера Хоџе на власт који им је дао још већу подршку и онда су добили само још већу слободу да наставе у још већој мери све оно што су радили до тада. Од Енвера Хоџе па све до данашњих дана терор над српским живљем не престаје. Ту лекцију српски народ је донекле научио, али други европски народи нису. Доказ за тако нешто је имигрантска криза.

Данашњи проблем са тероризмом у Европи је нерационална политика европских лидера, као и велика подршка Сједињених Америчких Држава Исламској републици, а додатно је тај проблем отежан због сарадње и саучесништва бивших ОВК терориста са другим исламским терористима.
 
Албански терористи данас ратују на тлу Сирије, али су такође и распоређени у Европи како би извршавали задатке својих вођа. Такође, у Рашкој области регрутује се велики број терориста који имају исте ставове и идеје као и албански терористи. Тај проблем са терористима на Балкану далеко од тога да би решио проблем са тероризмом, али би свакако смањио ризик од тероризма у нашем региону. Свима је јасно да САД, Саудијска Арабија и њихови савезници стоје иза свих терористичких организација, и да се срж тог проблема налази баш тамо одакле и стижу финансије, али док год европски лидери буду под контролом ових горе наведених мале су шансе да се трајно реши тај проблем. Зато остаје на нама да се свим средствима боримо против непријатеља, јер тероризам и имигранти који такве акције извршавају су само једни од оруђа и покушаја исламизације наших земаља.

СвеСрбија-последња идеја уједињења србских земаља

СвеСрбија је био назив предложен од стране генерала Милана Недића, у својству председника владеокупиране Србије, за пројекат нове српске државе која би постојала у оквиру европског „Новог Поретка“ (Neue Ordnung) створеног од стране нацистичке Немачке. Аутор назива "СвеСрбија" је био сам Недић, али се он није допадао његовим блиским сарадницима и немачким командантима у Србији, који су нагињали називу "Велика Србија" или само "Србија".
Пројекат је предвиђао уједињење Србије и Црне Горе (у њиховим тадашњим, ратним границама) са одређеним деловима територије Босне и ХерцеговинеСрема и Далмације који су се налазили у тадашњој НДХ. Подручја која је требало да буду искључена из састава НДХ су у основним цртама одговарала просторима који нису ушли у састав Бановине Хрватске на основу Споразума Цветковић-Мачек из 1939. године.
Генерал Милан Недић је свој српски државни пројекат званично предложио Адолфу Хитлеру током њиховог јединог сусрета одржаног у Немачкој септембра 1943. године. Аутори карата које је Милан Недић однео Хитлеру су били његов брат генерал Милутин Недић и дипломата Мирослав Спалајковић. Хитлер није био заинтересован за обнављање државности Србије и њена територијална проширења, тако да је предлог Недића још током самог састанка одбијен.
Херман Нојбахер, Хитлеров опуномоћеник у Србији, био је такође заговорник пројекта нове српске државе, поготово након капитулације Италије септембра 1943. године. Највећи противник српског државног пројекта у немачким круговима је био Хитлеров опуномоћеник у НДХ Зигфрид Каше.
Анте Павелић и врх Независне Државе Хрватске били су изузетно узнемирени сусретом Недић-Хитлер. Власти НДХ су дошле до копије мапа које је Недић однео Хитлеру на разматрање (вероватно уз помоћ Зигфрида Кашеа), и штампале су их јавно у виду пропагандног летка у јесен 1943. године као илустрацију наставка 'српске претње' хрватском народном и државном животу.
Оригинали карата и докумената који су постојали у Београду уништени су након рата (као превентива Недићеве политичке рехабилитације), укључујући и Нојбахерове картографске предлоге Недићу (није познато шта се десило са картама које је Недић однео Хитлеру). На овај начин једини картографски доказ о Недићевом пројекту који је преживео рат је пропагандни летак из НДХ

АВЕСРБИЈА

Јован Дучић AVE SERBIA

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Србска мајка



Да о њој напишем ово неколико редака, побудио ме је и узбудио један напис упућен мени од наше велике и уважене Србкиње, госпође др Милице Богдановић, председнице секције Главног одбора Црвеног крста у Београду. У њему сам наишао на оправдану жалбу да се у данашњем добу, када је сва људска себичност избила на површину, када су најнижи инстинкти завладали не само у маси већ и код појединаца чак и на одговорним местима, потпуно заборавило шта то значи мајка, србска мајка. Не само да јој се не поклања довољно дужне и потребне пажње, већ јој се не указује ни најнужнија помоћ, коју би она са правом могла да очекује од сваког нашег човека.
Најсветлије и најсветије име, најдраже, до божанства уздигнуто кроз векове у србској историји, било је и остаће увек име србске мајке. Оно мора да остане тако и данас и у будућности ради среће и опстанка србскога рода и србскога народа.
Наша историја, наша народна песма и прича пуне су неисказаног поштовања и милоште према том слатком имену србске мајке. Ко од нас Срба не зна за наше светитељке, за наше великомученице: мајку Јевросиму, мајку Југовића, мајку Лазара Кујунџића. Као спартанске мајке тако су и србске одгајивале нараштаје јунака и кроз њих уздигле србску нацију у историји у ред оних пред којима и противници имају поштовања. Све те поворке витезова, и оне из древне прошлости о којима нам само народна песма пева и историја прича и оне друге из не тако далеких дана када се стварала Србија, дале су нам, одгајиле и очеличиле србске мајке.
У доба Краљевића Марка, у доба ускока и хајдука, исто као и у доба Карађорђа и Милоша није била то школа, нити је било то друштво, већ србска мајка која је своме детету улила у душу огањ родољубља и начинила од њега херојског борца и витеза. Није му она дала само јунаштво, већ и високу етику: осећање за правду и правичност, за поштење, за пожртвовање, за самилост, за ватрену љубав према својој земљи и према своме народу. Зато се њега, тога слатком имена сећа сваки Србин са дивљењем и дужном поштом на свакоме кораку, па то тако мора и да остане.
Мајка је стуб породице, темељ друштва, продужетак наше расе, опстанак србског рода.
У тешким часовима Србин се сећа увек ње и само ње. Уздахне и каже: јаој мајко моја! Ово нарочито када је у рату, у смртној опасности или каквој другој невољи. Србска мајка заслужује то поштовање и то сећање. Зато, капу доле сви ми Срби пред њом, пред њеним светлим ликом.
Треба да буде какав чудовишни изузетак, какав одрођени саможивац, какво окорело, изопачено срце, па да се нађе у нашем друштву неко који не би имао ни призрења ни поштовања према мајци, тој великој мученици која са малим средствима а великим тешкоћама подиже Србчиће, даје друштву честите чланове, а Отаџбини јунаке познате широм целога света.
Мајка је оличење светиње, продужење нашег живота.
И данашња србска жена заслужује пуно наше поштовање и уважење. Она је мајка, родољуб, узорна хришћанка, неуморна радница, усталац, пуна снаге и борбености, окретности и иницијативе. Она духовно држи и помаже Србина. Она подиже нов свет, нове Србчиће, младу Србадију. Она се равноправно са човеком упушта у тешку борбу садашњице да часно и поштено заслужи насушни хлеб за себе и своју породицу. Остављена често сама себи, без мушке помоћи, она је старешина породице и њен хранилац, стуб дома и верни чувар који бдије да се домаће огњиште не угаси, да се кућа не растури.
Као год што су историјске наше жене и мајке створиле велики и недостижни мит огромне моралне величине и снаге србскога народа, тако и данашња србска жена, узорна као мајка, радница и мученица, уздиже се својим најлепшим особинама које су се на муци тек у пуном обиму испољиле, и ни у чему не заостаје од највеличанственијих фигура жена и мајки из витешке наше прошлости, опеване у песми и ношене у души народној. Баш зато србска жена мора бити од Србина поштована, јер је као девојка и као кћи скромна, као жена верни пратилац свога друга, његова достојна замена и потпора, а као мајка узвишена: светитељка и великомученица.
У свакој тој нашој усамљеној, самохраној жени, била она са села или из града, лежи она јуначка снага и одлучност какву је показала кнегиња Љубица на Љубићу, какву су испољавале србске жене и мајке у најтежим временима наше минуле прошлости. Зато нека буде слава и хвала и свака част и признање узорној србској жени и великој србској мајци.
Признајем да ме је јако изненадила жалба наше врле Србкиње, уважене јавне раднице, госпође др Богдановић, да се сме и може наћи ма ко од наших људи који не би свугде и на сваком месту указао достојну пажњу нашој жени, а нарочито мајци. Зар да нема уважења и обзира према свакој мајци, најслађем имену Србиновом, имену оне Србкиње која крвљу и патњом својом проноси и овековечава расу србску, расу пуну чојства и јунаштва?
Зато данас позивам све Србе да свугде и на сваком месту, у свакој прилици одликују својом дужном пажњом србску жену, а нарочито мајку, да јој учине све олакшице, да јој даду сву помоћ било на путу: у железници или броду, било у трамвају или јавном месту, а нарочито у свима државним установама у које дође својим потребама, потребама своје деце или одсутног мужа. У сваком нашем поступку морамо јој дати да осети колико је поштујемо и шта за нас значи србска мајка.
Особиту пажњу и заштиту свију нас заслужује она када је трудна, јер под својим србским грудима носи новог члана наше нације, носи Србче које треба да достојно попуни у будућности наше тако проређене редове. Исто тако ако је мати са нејаком децом помозите јој, олакшајте јој у свему њену тешку борбу не само за свој го живот већ и за оне невине црвиће око ње.
Срби, покажимо и себи и свакоме да смо велики и као људи и као хришћани и као народ. Укажимо дужну пажњу србској жени, србској мајци, јер је то питање наше, србске части и нашег будућег опстанка и величине.
Генерал Милан Ђ. Недић

Антикомунистичка милиција

"Треба потпуно и одлучно избацити све туђинске политичке шеме (демократску, фашистичку и комунистичку), па да потражимо и нађемо један политички систем који би одговарао духовним, моралним, историјским, државним и социјално –економским интересима српског народа. Дакле један потпуно народни политички систем, саобразан народној индивидуалности српства, далеко од свих страних калупа.

Суштина, биће и разлог постојања комунизма је баш и једино у томе да у прах и пепео сруши целокупни национални поредак, све његове тековине, цео његов систем постојања, целокупно његово устројство одбране и опстанка: цркву, монархију, традицију, уставност итд.
Комунизму нација не само да није последња рупа на свирали већ је једна од највећих сметњи за диктатуру пролетеријата и стварања светске наднародне и противнародне црвене сатрапије са синовима „изабраног народа“ јеврејством на челу.
Комунизам је органски израстао из труле демократије тако да су они: злотворни комунизам и злочиначка либерална демократија нераздељиво везани.
Ђаволска их нека симпатија веже: њихова заједничка колевка. Јер је комунизам, само у већој мери безбожан, као буржоаско-демократски либерализам. Јер је комунизам, само у већој мери, себичан и прождрљив. И буржују и пролетеру стомак је врховни закон и највећа вредност.
Тајни, невидљиви, анонимни покретач „великих демократија“ била је свесветска поробљивачка политика, културна и капиталистичка воља јеврејства са њеним централним осовинама: капитализмом, масонством, демократијом и комунизмом."
Протојереј Димитрије Најдановић, 1944.
„Ми Срби нисмо бољшевици. Ми смо домаћини. Ми чувамо своју породицу, своју прадедовску веру, своју народност, своја поља и имовину. Ми хоћемо да останемо оно што смо: Срби. Свој за свога. Ми се боримо против комунизма, али и против свакога онога који ремети српски ред.“
Ђенерал Милан Недић

"Деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанисија Буковичког, или једног новог Хаџи Ђере и Хаџи Рувима.
Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале - светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма."
Отац Јустин Поповић


"Никада, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих Владара и њихове успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега загрејати топли зраци вратившег се сунца."
Димитрије Љотић, Ми смо за Краља, без услова и гласања!
"Демократија је старија сестра комунизма, из исте породице, од истог индивидуалистичког оца. И комунизам и демократија разбијају заједницу: комунизам кроз борбу класа, а демократија кроз грађански рат политичких странака."
Димитрије Љотић

Friday, October 28, 2016

Из Чикага моји-знаш ти добро који

Када је ратна олуја захватила Југославију и када су Хитлерове трупе и трупе његових сателита ушле у Југославију и раскомадале је, тада су настали апокалиптични дани за цио српски народ, нарочито за онај његов дио који је потпао под Хитлером – створену Независну Државу Хрватску. Тада су дошли црни дани и за Србе на Тромеђи, најприје за свештенике и друге народне прваке, а потом за сав српски живаљ.Међу многим Србима који су се склонили у Кистање (анектирану зону под италијанском влшћу) био је и свештеник Момчило Ђујић, који одмах са виђенијим Србима оснива одбор за прихватање и збрињавање избјеглог народа, који је свакодневно пристизао у све већем броју. На том послу о. Момчило неуморно ради све до дана Устанка на Тромеђи, када ће се вратити у Стрмицу, повести народ у борбу против усташа, успоставити и одржавати везу и присне односе са осталим народним првацима у циљу заједничких операција против хрватских усташких злочинаца, који су радили на тоталном биолошком истребљењу српског народа. По неком неписаном закону свога националног бића, српски народ је у тим тешким данима умио да изњедри из своје средине најхрабрије српске синове који ће га предводити у борби за одбрану голих живота. Захваљујуци српској слози, која је тада трјумфовала у редовима устаника, српске заставе су брзо пободене на врховима Тромеђе, гдје су се побједоносно лепршале; биле су то заставе Српског Васкрса и повраћене Наде народа у самог себе. Усташки ланци су брзо раскинути. Небо је почело да се разведрава. Али, авај, не за дуго. На помолу је био нови непријатељ: безбожни комунизам, који ће наметнути српскоме народу још једну борбу, у којој ће улога свештеника Момчила Ђујића бити од пресудног значаја по даљњу судбину Тромеђе.

Као одличан познавалац комунизма, комунистичке идеологије, стратегије и тактике, о. Момчило је одмах осјетио опасност која пријети српском народу од комуниста, чим је примјетио њихове наоружане ,,летеће водове“ како вршљају по српским селима и заводе наиван народ својом лажном и безбожном пропагандом. Одмах је упозорио остале народне прваке о овој новој опасности и указао на тешке последице по народ ако се на вријеме не заустави паклени рад комунистичке партије. И остали национални устанички прваци почели су да показују знаке забринутости и узнемирености. И сувише је била упадљива комунистичка похлепа за влашћу, коју је пратила њихова потпуна неосјетљивост и равнодушност према страдањима српског народа. За устанике је несхватљиво било да комунисти у тим данима, када је окупатор био врло јак, изазивају његове репресалије над ионако намученим и пострадалим српским народом. Све могуће је чињено да се комунисти уразуме и да престану да се боре за власт, јер је у питању биолошки опстанак српског народа. Све је било узалуд. Притисак Комунистичке партије на народ и партизанско вршљање по српским селима довешће до историјске Конференције српских првака и бораца у Црним Потоцима, у новембру 1941. године.
На конференцији у Црним Потоцима донешена је одлука о формирању Динарске четницке дивизије, у чији це састав ући следеци пукови: пук ,,Гаврило Принцип“(Бос. Грахово и околина); Пук,,Краљ Александар“(Петровац – Дрвар);Пук,,Краљ Петар“(Срб – Тисковац);Пук,,Петар Мркоњић (Стрмица, Плавно и Книнска села);Пук,,Вожд Карадјорђе“(Грачац и околина);Пук,,Онисим Поповић“(Косово – Дрниш –Врлика). За команданта Динарске четницке дивизије једнодушно је изабран свештеник Момчило Ђујић, парох стрмички и командант Пука ,,Петар Мркоњић“. На конференцији је подвучено да се борба против усташа продужи гдје год се они појаве. Према комунистима је одређен став: Строго опоменути партизанске командире да не увлаче српски народ својим неразумним поступцима у нове несреће. Што се тиче борбе против окупатора, у њој це учествовати сви Срби, али кад за њу дође вријеме. Преурањена борба против окупатора добро би дошла усташама да продуже и заврше покољ српског народа.
Свјестан тешког положаја у ком се налази српски народ, уништаван од хрватских усташа, у немилости код окупатора, на прагу нових страдања која му припремају Титови комунисти, свештеник Момчило Ђујић се примио велике одговорности команданта ДЧД и исту, под командом Ђенерала Драже, водио из борбе у борбу све до краја рата. Од своје појаве био је комунистима трн у оку;они су све више и све отвореније испољавали своје паклене намјере. У Фебруару 1942. направили су му засједу, кад се враћао из Дрвара у Стрмицу, са чврстом намјером да га убију. Захваљујући својој опрезности,Момчило је осујетио њихов паклени план.Од тада је он јос будније мотрио на њихове покрете. Послије гнусног убиства Илије Деснице, једног од највећих јунака у устанку, као и убиства јос многих устаничких првака и бораца,војвода Момчило Ђујић је осјетио да је стрпљењу српских бораца и српског народа дошао крај. Борба, коју су им комунисти својим злочинима наметнули,морала је да се прихвати. И војвода Момлило Ђујић ју је прихватио. Храбар и неустрашив,какав је био и остао, он ће у тој борби лично предводити борце ДЧД;ићи це од јединице до јединице,од села до села,држаће зборове и указиваће народу на опасност,која му пријети од ових најновијих непријатеља, који по наређењу Тита и Партије раде на потпуном уништењу српског народа и тиме настављају усташки посао. Комунистима усташе нису уопште сметале.
Они су уперили своје отровне стријеле једино и искључиво против четника. Усташама су праштали, али за четнике није било милости и праштања. За вријеме скоро 4-годишње борбе са комунистима ДЧД је дала много жртава. На хиљаде њених бораца положило је своје животе на олтар Отаџбине. Сваку поједину жртву осјетио Војвода као једно перо, болно ишчупано из његових крила. Писац ових редова се сјећа како је Војвода, послије погибије великог броја бораца Стрмичког батаљона (јан. 1943.),тјешио уцвиљене и у црно завите породице, иако је у таквим моментима тешко наћи ријечи утјехе: ,,Знам ја како је вама данас тешко и претешко… Али знајте да је и мени данас тешко. Док сам био на положајима код Врлике, непријатељ је упао у моју драгу Стрмицу и почупао најљепше перје из мојих крила…“ Иако је знао да се без жртава не може спасити преко пола милиона Срба на Тромеђи, Војвода се тешко и болна срца мирио са погибијом сваког свога борца и старјешине.
Код комуниста, на врху листе ,,ратних злочинаца“ коју су они саставили, налази се име војводе Момчила Ђујића, коме они треба да суде. Шта да им каземо на њихову клеветничку буку против Војводе, кад знамо да су им срца испуњена мржњом и пакошћу? Ми само онима који наивно насједају комунистичким лажима савјетујемо да погледају у оне српске крајеве гдје није било војводе Ђујића, гдје су комунисти жарили и палили, па нека их упореде са предјелима Тромеђе,који су били под заштитом четника војводе Ђујића, и нека онда донесу свој суд…
Ђенерал Дража Михаиловић је много цијенио борбу војводе Момчила и четника ДЧД у спасавању Српског народа, који се налазио под тешким притиском бројних непријатеља. Дража је сматрао војводу Момчила једним од најелитнијих команданата у свом Покрету, што се види и из следећег Дражиног писма Војводи:
Драги брате Војводо,
У џиновским напорима нашег народа за Краља и Отадџину Ви сте дали све од себе водећи храбро у крвавим борбама своје јединицу. Не мање је Ваша заслуга на организацији четницке Динарске дивизије.
У име Краља и Отаџбине захваљујем Вам на свему што сте до сада урадили уверен да ће се Ваше јединице под Вашим храбрим вођством и даље одликовати у стварању нове и слободне Отаџбине.
Братски Вас поздравља Ваш
Драг. М. Михаиловић арм. Ђенерал


Извјесно је да будући објективни историчари неће мјерити дјело војводе Момчила мјером којом га мјере комунисти и усташе. Пошто је циљ четницке борбе на Тромеђи био да српски народ преживи ратне страхоте, да се српске земље не претворе у српска гробља, а српска огњишта у српска згаришта, то це сваки истинољубиви историчар морати да призна да је војвода Момчило Ђујић са својим четницима успио у тој узвисеној мисији. Не само да ће то признати, већ ће покушати и да пронађе у чему је тајна Војводина успјеха. За нас, који знамо Војводу и све околности под којима се борио, није тешко ући у ту тајну и анализирати је:
Тајна Војводиних постигнућа је прије свега у његовој чврстој вјери у Бога и Божју правду, која це стићи све злочинце који су се окомили на српски народ. Из те вјере избија Војводин оптимизам, који га прати у најтежим ситуацијама и искушењима.

Даље, тајна Војводиног успјеха је у његовој одлучности и мудрости: у одлучности којом је вадио мач из корица да се обрачуна с непријатељем, кад год дипломатија није долазила у обзир; у мудрости којом је тражио излаз из ситуације тамо гдје би употреба сабље скупо коштала српски народ. У том погледу за Војводу Момчила Ђујића могло би се рећи да је он синтеза Карађорђеве борбености и Милошеве дипломатске мудрости.
Још нешто врло важно доприноси Војводином успјеху. То је ,,харизма“, коју он носи у себи и која се не може сакрити. Војвода је харизматична личност која неодољиво привлачи. Он осваја својом појавом и својим држањем улијева код народа повјерење у себе. Војвода осваја и својом ријечју, као изузетно даровит бесједник и говорник, који скоро никад не чита своју бесједу или говор. Сваки његов говор има у себи и пјеснички тон. Војвода говори снажно, повезано и садржајно. Дикција му је одлична, а језик прави народни, без употребе страних ријечи. чак му је и блажене успомене Владика Николај одао признање као одличном говорнику. Има још несто што треба нагласити кад је ријеч о Војводиним говорничким талентима: војвода Момчило не замара слушаоце својим говором, без обзира колико дуго његов говор траје. Писац ових редова је доста слушао његове говоре, понекад прилично дуге, али никад није чуо да се неко од присутних жалио на дужину Војводиног говора. Он говори тако да га свак слуша пажљиво и са интересом. Његов говорнички дар несумњиво је играо важну улогу у ратним данима у убјеђивању народа да пође за њим и са њим. У својим говорима Војвода често наступа као проповједник српске слоге, потсјечајући Србе да је само ,,један Бог, један Христос, један Свети Сава, једна Српска црква, један Српски народ“.
Историчари ће писати књиге и књиге о војводи Момчилу Ђујићу, о његовом спасавању тешко угроженог физичког бића српскога народа од бројних непријатеља,као и о спасавању духовног бића које је исто тако било угрожено,с једне стране од римокатоличког хрватско-усташког клерикализма ( чији је циљ био покрстити све што усташе нису стигле побити ), а с друге стране од атеистичко-материјалистичких упљувака, којима су комунисти тровали душу српскога народа и, по свему изгледа, знатно је оштетили. Код нас на Тромеђи, у оним судбоносним ратним данима стање би било много трагичније и теже да није било војводе Ђујића и његових бораца, које је Војвода увијек учио и савјетовао да се боре чојски и јуначки, српски и витешки.

Ону исту енергију и снагу, ону вјеру и оптимизам, које је војвода показао у рату, он показује и у миру. Послије рата, пуних 47 година он одржава контакт са својим саборцима расијаним по разним земљама слободног свијета. Посјећује их, савјетује и храбри, освјежавајући код њих успомене на борбу коју су водили и идеале за које су многа браћа саборци своје животе дали, уз то потсјећајући их на обавезе, које до последњег даха имају према своме народу,измученом и напаћеном,и поново,у ове наше неславне дане, на крст разапетом…
Исто тако Војвода одржава сталну везу са истинским народним првацима у Отаџбини, који се у овом најновијем рату боре за слободу и уједињење васколиког Српства. Он им шаље сугестије и упутства из свог богатог ратног искуства; даје им очинске савјете.

Браћа против Ал-каиде



Године 1992. након повлачења ЈНА из БиХ, главни циљ војске Срба у Босни и Херцеговини је био преузимање контроле над територијама са већинским српским становништвом и областима које су проглашене Републиком Српском.
У прољеће 1992. године избили су нереди у Сарајеву, који су касније прерасли у ратно стање. ВРС и добровољачке јединице, које су се налазили на периферији града Сарајева, као и у самом урбаном дијелу града, држали су под опсадом главни град Босне и Херцеговине до Дејтонског споразума. Опсада Сарајева је оставила негативан утисак о Србима у БиХ и њиховој војсци. У западној Босни, Срби преузимају контролу над Приједором, Босанском Крупом, Санским Мостом и Кључем. У Посавини за непријатеља имају како муслиманске јединице, тако и новоформиране јединице Хрвата у БиХ, као и јединице регуларне хрватске војске. Здружене хрватско-муслиманске снаге успеваја да у пролеће 1992. године прекину такозвани "Коридор живота" - уски појас територије на подручју Брчког, који је повезивао Српску Крајину и западне дијелове РС са својим источном дијеловима и Савезном Републиком Југославијом. Као резултат, ВРС је започела операцију под називом "Коридор 92" у којој је уништила велики део хрватских снага, док је "Коридор" након операције остао под српском контролом све вријеме рата. Још једна велика побједа за Србе је операција "Врбас-92", током које је ВРС успјела да ослободи Јајце и околину, као и двије важне хидроелектране на Врбасу. У источној Босни и Подрињу ВРС је велики проблем имала са муслиманима из Бијељине, Зворника, Вишеграда, Фоче и других градова. Међутим, Срби нису могли да стекну упориште у Сребреници, која је функционисала као муслиманска енклава. У источној Херцеговини у љето 1992. босански Хрвати и Хрватска војска спровели су велику офанзиву, као резултат претходне у којој су српске снаге дошле до Мостара. У децембру 1992. године, због појачане активности у муслиманским енклавама у Подрињу, ВРС формира Дрински корпус.
Почетком 1993. године, ВРС одбацује покушаје Муслимана и Хрвата да пресјеку "Коридор". Истовремено се разбуктава рата између Муслимана и босанских Хрвата. У мају и јулу, Срби покрећу неколико операција на проширењу Коридора. У зиму 1993. Срби одбијају нападе Муслимана из Сребренице, који у току својих рација уништавају неколико српских села. Након одбијања напада сребреничких муслимана, ВРС, уз подршку Војске Југославије, слама сваки отпор подрињских Муслимана . У овој ситуацији УН је интервенисао, и прогласио Сребреницу за сигурносну зону. Такође, у прољеће Срби покрећу офанзиву у околини Вишеграда, стављајући под контролу велике и значајне територије. У јулу 1993. године, ВРС је покренула операцију "Лукавац-93", што је резултирало ослобађањем Трнова и неколико других насеља, а Сарајево је стављено у потпуно окружење. У западној Босни, Србима се прикључује Фикрет Абдић, утицајни муслимански политичар, који се побунио против власти у Сарајеву. Његова војска, ослањајући се на подршку Војске Српске Крајине и Восјке Републике Српске, водила је борбе против корпуса АРБиХ до краја рата.
Језгро Војске Републике Српске су у овим биткама чинили обични људи, које је ратни вихор отргао од мирног живота. Тако је амерички публициста, Арнолд Шерман, 1993. године забележио:

»Мушкарци су подијелили вријеме између обичног живота и војних задатака. Ако је потребно, они се одмах појављују са оружјем, где је постојала опасност. Они знају ко може ићи кући и ко ће остати на борбеним положајима када почетна опасност спласне. У цивилном животу су обичне комшије и пријатељи у рату - ратни другови. Ово је војска грађана који не требају ињекције патриотизма. Они се буквално боре за своје домове, њихову имовину, њихове породице, као и за своје животе.«
Опрема бораца ВРС
Јесени 1993. године, Главни штаб ВРС је започео низ нападних операција под називом "Дрина-93", које су обухватале подручја Озрена и Тузла, као и Бихаћа. Српска офанзива почела је у новембру 1993. године, а завршила крајем фебруара 1994. године, са скромним резултатима. Истовремено, под притиском УН и НАТО, ВРС је изнијела тешко наоружање из Сарајева. Крајем марта, Срби покрећу велику офанзиву против муслиманске војске у енклави Горажде. Мада је операција завршена војним успехом, снаге НАТО отпочињу ваздушне нападе на положаје ВРС. Под притиском НАТО савеза Срби су били приморани да зауставе операцију. 1994. година је за војску босанских Срба била година одбрамбених битака широм фронта. У јесен 1994. године услиједио је пад Купреса и опширни српски противнапад у бихаћком џепу. У пролеће 1994. године, под притиском Америке, Хрвати и Муслимани потписују примирје и оснивају заједничке снаге за борбу против Срба. Истовремено, након одбијања Венс-Овеновог плана за БиХ 1994, СР Југославија је ускратила помоћ Републици Српској у замјену за ублажавање санкција ОУН-а.
Године 1995. велике војне операције у Босни и Херцеговини почеле су у прољеће. Упркос сталним нападима муслиманских снага, Срби су успешно осујетили покушаје заузимања Влашића, Мајевице и подручју Калиновика. У љето 1995. године ВРС слама велики покушај муслиманских снага да деблокирају Сарајево, наносећи тешке губитке 1. корпусу муслиманске војске. У јулу, Срби су ослободили Сребреницу и Жепа. Према Хашком трибуналу, након овога је услиједио масакр муслиманских заробљеника. Ова операција и догађаји који су услиједили изазвала је огромну штету угледу ВРС. Такође у јулу, Срби покрећу велику офанзиву на Бихаћ. Међутим, босански Хрвати и редовна војска Хрватске, заузврат, извршили су напад на Гламоч и Босанско Грахово. Након што су ова два града пала, ВРС је била приморана да обустави напад на Бихаћ. Изолована и нападана са свих страна и из ваздуха, ВРС је средином 1995. доведена у веома тешку позицију што је у крајњем условило пристанак српских преговарача на тешке, и неопходне, уступке при склапању Дејтонског споразума крајем те године. Од августа до октобра 1995. године Срби су били у дефанзиви дуж цијеле линије фронта. Као резултат заједничке муслиманско-хрватске офанзиве и масивних ваздушних напада НАТО-а авиона, Република Српска губи велике територије у западној Босни, и на Озрену. Крајем октобра, завршене су и последње битке рата у Босни и Херцеговини.