Топлички устанак пламен слободе

Једина оружана побуна на територијама које су биле окупиране трупама Централних сила у Европи започела је двадесетих дана фебруара 1917, и трајала око једног месеца. Устанку је претходила и следовала герила, а обухватио је територију Топличког округа – Косанички, Прокупачки, Јабланички и Добрички срез, и источне и средње пределе Копаоника.

У јесен 1915. године уследио је нови напад трупа Централних сила на Краљевину Србију, којима је командовао немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Српска војска је била принуђена на одступање преко Албаније и Црне Горе, до обала Јадранског мора.

Србија је била окупирана и подељена. Аустроугарска војна власт образовала је Војно-генерални гувернеман у Србији, са седиштем у Београду. Бугари су оформили две војно-инспекцијске области: Мораву, са седиштем у Нишу, и Македонију, са седиштем у Скопљу.

Окупирани становници Србије, они обични, мали људи који су на својој кожи осећали последице губитка независности и слободе, ипак су се надали бољој будућности. Наду у ратни преокрет нису могли угушити ни бруталност, строгост ни перфидност Бугара, Аустријанаца и Мађара.

Зато су корени гериле и устанка и били у свесном отпору народа како политичком угњетавању и нападу на политичку свест и национално осећање, тако и освајачевој економској експлоатацији.

Ускоро је окупатор сасвим добро осетио да су Срби упорни и истрајни у напорима за ослобађање своје државе. Испољавало се то, између осталог, у упорном скривању и чувању оружја за неке боље дане, када ће се зачути топови са југа.

 Резервни потпоручник српске војске Коста Војиновић није се могао повући са главнином српске војске, пошто је био рањен. Он је остао код свога оца у Косовској Митровици. Прерушен у војног лиферанта који ради за аустроугарске трупе, Војиновић је обилазио копаонички и топлички крај, упознавао људе и говорио војним обвезницима да чувају оружје и да се спремају за коначан обрачун са окупатором.

Његов рад није остао непримећен. Када је запретила опасност да буде ухапшен, Коста Војиновић се одметнуо. Било је то крајем јула 1916. године. Убрзо је у Лепосавићу формирао чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда. Био је то најелитнији одред у герилским борбама и у Топличком устанку.

И у српској Врховној команди у Солуну, размишљали су о планираној офанзиви армија Антанте на јесен. Донета је одлука да се на окупирану територију убаци један официр.

Част да буде одабран за извршење те акције припала је Кости Миловановићу Пећанцу, резервном пешадијском поручнику и ранијем четничком војводи. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења Врховне команде, добио задатак да на подручју Топлице пронађе војно способне мушкарце и организује их у чете, тако да једна за другу не знају, и сачека са акцијом док српска војска не пробије фронт и приближи се Скопљу. Пећанац је у Топлицу пребачен француским авионом 

Коста Пећанац и Коста Војиновић су се срели и упознали у селу Горње Спанце у предвечерје 8. новембра 1916. године. Два крила покрета отпора – спонтано, које је створио Коста Војиновић, и организовано, које је било плод активности Косте Пећанца – обједињена су. Коста Пећанац је прихваћен за предводника организације.

Топлички устанак је био једини устанак на територијама окупираним од трупа Централних сила и једини устанак на европском континенту. Започео је двадесетих дана фебруара 1917. и трајао око месец дана, а претходила му је и следовала герила. Обухватио је територију Топличког округа - Косанички, Прокупачки, Јабланички и Добрички срез и источне и средње пределе Копаоника. Избијању устанка допринело је више чинилаца, а највише стање у окупираним областима.

Врхунац народног незадовољства и огорчења и непосредан повод за устанак представљала је најављена регрутација Срба од 18 до 45 година за бугарску војску, почетком фебруара 1917. године. Тада су започела масовна бежања Срба у шуме и планине.

Устанак је имао организацију која га је припремала, али стицајем околности, устанак није отпочео на знак организације. Организовани покрет отпора се ''придружио'' устанку, који се развијао полагано из бунтовног расположења становништва. Понашање окупационих управа, њихов терор и бруталност, иритирали су окупиране. Побуну су, осим тога, подстицали организатори отпора, четовања и сукоби одметнутих са окупационим потерама.

Око 20. фебруара дошло је до првих оружаних сукоба управо између избеглих српских војних обвезника и бугарских потера. Јабланички одред је код Бојника у рано јутро 24. фебруара налетео на бугарску чету која је кренула у потеру и уништио је.

Два дана касније, у селу Мачковцу код Куршумлије започела је битка која је прерасла у устанак. Куршумлија је ослобођена 28. фебруара, Лебане 1. марта, Прокупље 3. а Блаце 5. марта.

Устанак је захватио подручје на десној обали Западне Мораве. Ослобођени су Власотинце и Црна Трава, а борбе су се водиле и на југу – у врањском подручју, и на истоку – у Заплању. Из Топлице и Јабланице сукоби су се ''прелили'' и преко Малог Јастрепца у долину Западне Мораве и обухватили сокобањски и сврљишки крај.

Борбени потенцијал устанка су чинили становници села. Устаничка војска је имала две врсте јединица: герилске као ударне и сеоске као помоћне. Предводништво и права снага гериле и устанка биле су четничке војводе. То су биле највише старешине и личности од ауторитета, команданти оних јединица које су чиниле основу организације отпора. Они су сви потицали из градских средина, са изузетком Косте Пећанца.

Од позног лета 1916. постојала је изузетна герилска јединица – Ибарско-копаонички одред Косте Војиновића Косовца. Од фебруара 1917. Милинко Влаховић је командовао Јабланичким одредом. У ратним операцијама се показало да су то биле елитне снаге устанка.

Од јесени 1916. године је око војводе Косте Пећанца постојала већа или мања група бораца, названа Централни комитетски одред. То је била својеврсна дружина око које су се, када је командант кретао у борбу, окупљали четници и наоружани сељаци (битка на Мрамору на Морави 3. марта, поход на Ристовац и Босиљград у мају 1917, борбе у октобру 1918).

Тимочки и Пиротски комитетски одред Тошка Влаховића и Јована Радовића су такође били ударна снага устанка и носиоци повремених, али значајних четовања у крајевима источно од Мораве. Било је и јаких чета са познатим четовођама, који су сви, или скоро сви, били са села – Вучко Пантић, Машан Стојовић, Милош Милошевић, Богољуб Милетић, Новица Вељовић.

Упркос првим успесима, устанак се није дуго одржао. Развучени на дугачком фронту, устанички одреди нису могли да пруже јачи отпор, а до одлучне битке није ни дошло због наредбе Косте Пећанца о повлачењу.

Упоредо са пропадањем фронта на Морави и пред Прокупљем, распали су се, уз мањи или већи отпор, и остали устанички фронтови. Трупе Централних сила су без борбе 14. марта ушле у Прокупље, ''престоницу'' слободне територије.

Окупатор је над побуњеним становништвом извршио сурову одмазду. У казненој експедицији настрадало је око 20.000 људи, запаљено 50.000 стамбених и економских објеката и нанета је огромна материјална штета.

Иако су здружене бугарске, аустроугарске и немачке снаге после месец дана поново завладале устаничком територијом, нису успеле да униште чете. Герила је опстала, поготову њено борбено крило, под вођством војводе Војиновића и браће Влаховића и Јована Радовића. Пећанац је одлучио да се повуче и чека тренутак за акцију.

Герила је доживела тежак пораз и погибијом Косте Војиновића 23. децембра 1917. године, али није била уништена. И тада је преживео део њеног вођства, који је следећих годину дана провео без борбених активности, да би, по пробоју Солунског фронта, у септембру 1918. године преживели устаници поново кренули у борбу и у знатној мери помогли наступу српске војске ка северу државе.

У Топличком устанку је историјску улогу одиграло много људи. То је историја ''обичних'' људи, од којих је огромна већина била неписмена и необразована. Није деловала никаква организација са стране и српски оружани отпор разумљив је једино као израз 11 деценија непрестаног труда једног народа с друштвом слободних сељака, без традиционално водећих слојева, да створи и очува модерну независну државу, за шта је одговорност падала на све слојеве друштва, тиме и на сваког појединца.

Жене су, као најбројнији део становништва у окупираној Србији, постале актери у том важном историјском догађају. Спремност жена на различите врсте потпоре покрету отпора и устанку потврђена је у извештајима окупационих власти да су у сукобу са српским националним устанком, у коме учествују сви који могу да носе оружје.

Покрет отпора и устанак су следили идеје борбе за слободу националне државе. Борило се за остварење идеала слободе и државне независности. Идеали који су поштовани као врхунски били су слобода, отаџбина и народ.

Устаници су за себе говорили да су четници, комите или усташи, борци за слободну Србију. Они су своју борбу сматрали делом оне борбе коју је српска војска наставила у туђини, на Солунском фронту.

Напомене: - Аутор текста је редовни професор на Департману за историју Филозофског факултета у Нишу
- Фотографије су преузете из сталне поставке Народног музеја "Топлице" из Прокупља

Свети Трифун или дан заљубљених!?

,, За мене је данас Свети Трифун, заштитник виноградара. Уз све поштовање верника католичке вере, али Свети Валентин није православни празник.”

„Ма дајте, шта вам је, што да не славимо Дан заљубљених, то је баш ’ин’..”

Овако започиње расправа на једном интернет форуму да ли треба славити Дан заљубљених. И тако сваког 14. фебруара, док умешни трговци трљају руке, једни не дају Светог Трифуна, другима не смета Свети Валентин, иако често врло готово ништа не знају о животу ових хришћанских светитеља.

Такозвано Валентиново, као хришћански празник који глорификује романтичну љубав већ се шири и на исламске земље. У покушају да се супротставе празнику који је претња браку, верска полиција Саудијске Арабије забранила је продају црвених ружа, јер подстиче мушкарце и жене на ванбрачне односе, што је у овој земљи строго забрањено. Комисија за промовисање чедности и превенцију порока наложила је власницима цвећара и продавница поклона у Ријаду да уклоне све предмете црвене боје који се могу сматрати симболом љубави, јер се овај празник прилично одомаћио у овој земљи сунитског ислама вехабијског типа.

И у Русији, највећој православној земљи, „Валентајн деј” је пустио корене. Митрополит калушко-боровски Климент је зато предложио да се 14. фебруар прогласи за дан православне породице. Овај владика је позвао Русе да више поштују своју традицију, јер је празновање Светог Валентина страно руској културној традицији.

Како јавља агенција Интерфакс, Друштво руске православне омладине „Свети Ђорђе” ће данас организовати једнодневну протестну интернет акцију како би се указало на „паганску и комерцијалну природу” празника Светог Валентина.

„Георгијевци” истичу да Дан заљубљених нема никакве везе с хришћанством и да је стран не само православнима, већ и и католицима који славе успомену на светог Валентина. „У ствари, Дан заљубљених корен вуче из паганског римског празника Луперкалија који је подстицао промискуитет и разврат”, поручују из овог друштва.

У Српској православној цркви нема тако оштрих реакција на Дан заљубљених, али се указује да су за велики број људи сакрални празници изгубили унутрашњу везу са љубави и то љубави према Богу. Али, свети Трифун као заштитник виноградара и винара, никако не може бити замена за светог Валентина, кога Православна црква такође слави, али 12. августа.

Свети Трифун родио се у Кампсади у Фригији (Мала Азија). У житију пише да је од Бога добио дар чудотворног лечења и успео је да исцели од злог духа кћерку римског цара Гордија. По повратку из Рима разделио је сиромашнима све добијене царске дарове и наставио да у свом селу чува гуске. У време великог прогона одбио је да се одрекне Христа због чега је убијен 250. године на данашњи дан.

Римокатоличка црква данас слави успомену на утамниченог епископа терсијског Валентина. Римски цар Клаудије Други је сматрао да су ожењени мушкарци лоши војници и због тога је забранио венчања у читавом царству. Упркос наредби, Валентин је венчао један заљубљени пар због чега му је 269. године одсечена глава. Легенда каже да је Валентин пре смрти послао опроштајно писмо слепој тамничаревој кћерки у којем је био жути шафран у знак захвалности за пажњу коју му је указала. Било је потписано „од твог Валентина”.

Свети Валентин је постао покровитељ заљубљених у 14. веку и то прво у Енглеској и Француској. Постоје мишљења да је Свети Валентин заменио култ богиње Јуноне, која је слављена истог дана и била у старом Риму заштитница породице и брака, због чега се тог дана женама поклањало цвеће.

Теолог Горан Раденковић каже да се непотребно намеће вештачка аверзија према празновању Дана заљубљених, јер православни не живе под стакленим звоном и требало би да буду толерантнији према онима који на такав начин изражавају своја осећања. „У прослављању тог празника крије се велика потреба човека да воли и буде вољен, што је у суштини религије и зато ми који славимо Светог Трифуна не треба да осуђујемо оне којима Дан заљубљених нешто значи”, сматра професор богословије „Свети Сава” Раденковић и подсећајући да је човек психосоматско биће цитира познатог теолога Јоаниса Сикутриса који каже: „Ерос није замка која нас вуче ка паклу, већ уже којим нас Бог вуче к себи”.

Етнолог Радост Иванова је проучавала како је Свети Валентин прихваћен у Бугарској и Србији и како се овај туђи празник уклопио у обичајне системе два народа који славе Светог Трифуна. У раду „Свети Валентин против Светог Трифуна или два у једном”, објављеном у Гласнику Етнографског института САНУ, овај бугарски истраживач закључује: „Бугари и Срби прослављањем Светог Валентина као Дана заљубљених отворено показују тежњу да припадају глобалној култури, а да у исто време остану привржени својим традицијама”.



преузето са Политика

Дечак Драгољуб Јеличић бранилац Београда

Дечак Драгољуб Јеличић (12), син избеглица са Кордуна(Крајина), уз Лозничанина Момчила Гаврића је био један од најмлађих српских војника у Првом светском рату! Рањаван је шест пута!

Драгољуб Јеличић пореклом из Кордуна, одакле је његова породица због аустроугарског терора морала у изгнанство. Њихово одредиште био је град Шабац али ће се брзо испоставити као лоша одредница...

Тек што је Драгољуб пошао у школу, почиње аустроугарска офанзива на Србију . У првим биткама остао је без оца.

Ратни вихор одбацио је малог Драгољуба до Београда али и тамо га није дочекао бољи живот већ опсада града од стране Аустроугара.

Драгољуб Јеличић, сам без игде иког свог, прикључио се српској војсци у одбрани престонице.

И управо у том тренутку 28 август 1914. године, настаће једна од најчувенијих фотографија из Првог светског рата коју је већина вас видела, мали дечак који пушком са Калемегдана нишани непријатеља...

Фотографију је начинио непознати француски фотограф.

Драгољуб Јеличић је након пада Београда, кренуо са српском војском према југу. Када је био на планини Рудник, приметио га је краљ Петар I Карађорђевић, и сазнавши за његову судбину, наредио да га припреме и уреде као правог српског војника.

Касније га је лично врховни командант регент Александар унапредио у чин каплара, пре него што је Драгољуб Јеличић напунио четрнаест година.

До краја рата је дошао до чина поднаредника.

Драгољуб Јеличић преживео је и Албанску голготу, коју је прешао пешке са српском војском а касније, након опоравка на Крфу учествовао је као борац и на Солунском фронту.

Након ослобођења и повратка у земљу Драгољуб је мислио да је ту крај његовом ратовању међутим ни други светски рат га није заобишао, придружио се партизанима и поново ратовао против истог непријатеља.

После другог светског рата коначно је могао да ужива у глуми коју је волео. Био је члан Удружења драмских уметника Београда. Комичар и глумац Драгољуб Јеличић је био члан позоришта у Београду, Скопљу, Јагодини, Тузли, Ријеци и Никшићу.

У Народном позоришту у Никшићу је и завршио своју каријеру глумца, а у том граду завршен је пут једног хероја.

Умро је у 63. години, а иза њега су остале три кћерке, које данас живе у Никшићу.

Милан Недић живот и дело

Тема: „Милан Недић,живот и дело“



Студент                                                        Ментор:
Никола П.                        Проф. Наталија Милићевић

  *Садржај:
1.Период од рођења до почетка Првог Блканског Рата стр. 1 и 2
2.Период 1912.-1918. стр. 2-5
3.Међуратни период стр. 5 и 6
4.Почетак Другог Светског Рата,породична трагедија  и кућни притвор стр. 6 и 7
5.Припреме за формирање Српске Владе Народног Спаса стр. 7 и 8
6.Миланц Недић и Влада Народног спаса 1941.-1944. стр. 8-13
7.Распуштање владе,одлазак у Аустрију,хапшење,смрт,поступак рехабилитације стр. 13 и 14
8.Занимљивости стр. 14-16
9.Литература стр. 17





1.Период од рођења до почетка Првог Балканског Рата


  Милан Недић припада породици из села Орашца из околине Крагујевца у Србији.Сви Недићи из тог краја чине једно братство и сматрају се блиским родом.Они су потомци два позната јунака са Чокешине,браће Дамјана и Глигорија,а воде своје презиме по баби Неди,која је родом из црногорског племена Васојевића.


  1878. године по завршетку Српско-турског рата Миланов отац Ђорђе бова премештен за среског начелника у Гроцку,а његова жена (из другог брака) Пелагија за учитељицу.Те године другог септембра добили су сина Милана,а у кратким размацима после тога још три сина:Сергија,Милутина и Божидара.Сергије је умро у раном детињству.Милутин је завршио гимназију,војну академију као први у рангу,као и више војне школе и ђенералштаб.У армији је достигао највиши чин-армијског ђенерала.Божидар је учествовао у ратовима 1912-1918 више пута је рањаван и поред волекиког броја домаћих одликовања (сребрна медаља а храброст,златна медаља за храброст,орденом Белог орла V степана...) има и велики број страних одликовања (Руски орден Св. Ђорђа,Румунски гвоздени крст, Легију части француске...).Миланова полусестра (по оцу),Касија,је била добровољачка болничарка у  ослободилачким ратовима.Умрла је од пегавог тифуса 1915. лечећи болеснике у Ваљеву.
 

  Милан завршава шест разреда гiмназије,након чека 1895. ступа у 28. класу ниже школе Војне академије,коју завршвао као одличан,осми у класи и 1898. је произведен у чин пешадијског поручника.1901. уписује Вишу школу Војне академије коју завршава 1903. .Прво Миланово службовање било је у 18. пешадијском пуку у Београду,одакле је брзо премештен у телесну гарду краља Александра Обреновића само неколико дана пред мајски преврат.
  У делима Станислава Кракова (сестрића Милана Недића) се описује да је Милан Недић добио понуду да учествује у пучу од свог најбољег пријатеља Драгутина Димитријевиа Аписа,предводника самог пуча,коју је одлучно одбио уз изјаву „Ја не убијам своје краљеве!“ (иако је по мајчиној линији био у родбинским везама са династијом Карађорђевић),и додао да Апис може бити спокојан као да му ништа није рекао,јер он такође не издаје ни своје другове,једино да се тај догађај не одвија када он буде био на стражи јер ће тако бити принуђен да пуца на своје другове.О овом догађају је Кракову сведочио Милутин Недић,Миланов рођени брат.
 

  1908. завршава генералштаб,постаје генералштабни капетан,и одмах бива постављен за краљевог ордонанс официра.После анексије Босне и Херцеговине када је било јасно да је престолонаследник принц Александар,Милан Недић је био њему додељен на службу.По завршеном двогодишњем службовању на двору Милан Недић је упућен на стаж у Француску у 135. пук,јер је тада српска војска била у потпуности окренута ка француској од које се измеђуосталог набављало и наоружање,изучавана је њихова војна тактика,те су елитни српски официри били слати у Француску како би се упознали са војним методама,духом француске војке,која је била предодређени будући српски савезник.



 2.Период 1912.-1918.



  Балкански рат је дочекао Милана Недића као генералштабног потпуковника,помоћника начелника саобраћајног одељења Главног генералштаба.Он је израдио целокупну шему саобраћаја за извршење мобилизације и концентрације трупа у септембру и октобру 1912. . План је извршен са великом прецизношћу и тачношћу те је Милан Недић стекао репутацију најбољег организатора војних комуникација.
 

  У време почетка Првог светског рата Милан Недић се налазаио на позицији шефа железничке инспекције у Врховној команди са штабом у Јагодини.Када се сазнало да су Бугари склопили савез са Немачком и Аустро-Уграском,Војвода Радомир Путник је лично Милану Недићу поверио разраду плана који је подразумевао да Србија са најбољим својим трупама нападне Бугарска пре него што изврши концентрацију и мобилизацију свајих снага,и да дпведе на власт владу која је пријатељски настројена према Србима,Русима и западним савезницима и која би наком ступања на власт раскинула савез са централним силама.Најважније у овој операцији је било муњевито пребацивање трупа са Дрине и Дунава на бугарску границу.Ове догађаје детаљно описује и сам Милан Недић у свом делу „Српска војска и Солунска офанзива“.Међутим овај план није наишао на одобравање западних савезника и Русије који су уверавали српску врховну команду да Бугарска никад неће напасти Србију и склопити савез са централним силама,већ да концетрише своје трупе за напан на Турску,што се касније испоставило као погрешно.
 

  Након овог превида српских савезника,када 1915. Бугарска приступила централним силама,Србија је била нападнута са три стране (севера,истока и запада) и једини могући пут евакуације био је могућ на југ.Милан Недић је тада добио тежак задатак,да изради план евакуације српског становништва на југ.Недић је тада 1. , 2. и 3. армију српске војске упутио преко Црне Горе,а све остало са штабом врховне команде преко Албаније.Када је измучена српска војска стигла на море Недић је постављен за команданта пристаништа Светог Јована Медовског где га је лично упутио Престолонаследник Алкесандар уз речи „То тражимо од вас ја и српски народ!“,где је имао улогу да на брод укрца и пребаци војску на острво Крф.Он је изнео план који је превиђао да се прво евакуишу рањени и болесни,а потом остали.На овом задатку је и сам Милан Недић стекао углед код савезничких мисија,те је одма по доласку на Крф,на предлог мајора Трубриџа био одликован од стране британске владе једним од највећих енглеских одликовања,које ни један наш официр није имао.
 

  У реорганизованој српској команди у Солуну 1916. Милан Недић је опет заузео положај начелника саобраћајног одељења.У то време добија позив да учествује у суђењу свом пријатељу Драгутину Димитријевићу-Апису у Солунском процесу где се судило њему и члановима његове организације „Уједињење или смрт“ за учешће у Мајском преврату.Милан Недић то одлучно одбија и по казни,коју сам Милан Недић доживљава као награду (сазнајемо из записа Станислава Кракова који је тих момента у Солуну лично разговарао са Миланом Недићем) бива као генералштабни пуковник враћен у отаџбину као командант пука у Тимочкој дивизији.Касније га је регент Александар унапредио у команданта Тимочке бригаде,тј. Целокупне пешадије Тимочке дивизије.

   
Милан Недић, као ђенералштабни потпуковник, на Солунском фронту,командант Тимочке дивизије.

  Септембра 1918. Тимочка дивизија и Недићева Тимочка бригада однели су једну од првих победа у пробоју Солунског фронта освојивши на јуриш Облу Чуку и Јежа,а касније и Тополу,Студену Воду,Блатац и тд. .И када је српска војска већ стајала на првим стопама бугарске земље,савезници без српског знања потписују примирије са Бугарима 30. септембра 1918. и Милан недић и Тимочка бригада бивају упућени у правцу Новопазарског санџака и Босне,где је његова бригада била прва која је ушла у Сарајево објављујући коначну слободу Босни и Херцеговини.
  За две недеље командовања у Солунској офанзиви регент Александар одликује Милана Недића као команданта Тимочке бригаде орденом Карађорђеве звезде са мачевима III реда,јер га је већ раније одликовао овим орденом IV реда.
 

  Прва војна команда која је успостављена у Заграбу после ослобођења била je Мисија за реорганизацију југословенске војске.Милан Недић је ту био постављен за начелника штаба IV армијске области. 5. децембра 1918. у Загребу је избила буна бивших аустријских војника (Хрвата) против Београда и Југославије.Буна и незадовољство је било подстицано од стане Италије која је била незадовољна стварањем Југославије којој је припала Истра,која је требала припасти Италији према одредбама Лондонског уговора из 1915. .Извештаји које је обавештајна служба давала штабу IV армијске области указивали су да се спрема преврат у Хрватској.Овај извештај је послат у Београд.Милан Недић је наредио хитну концентрацију пешадијских и артиљеријских пукова око Заграба како би се спречио преврат и проглашење републике.Након тога Недић је отишао на 24-часовне консултације са регентом у Београд.По повратку у Загреб Недић је позвао 10-ак истакнутих политичких људи из свих странака и саопштио им следеће: „Обавештавам вас да је Загреб опкољен са свих страна,да су топови уперени на сваки део вароши.Примите то к знању и управљајте се према томе!“



3.Међуратни период



  После Загреба Милан Недић је доведен на свој стари положај,начелника Саобраћајног одељења Главног генералштаба,где је унапређен у чин дивизијског генерала. 1927. затиче Милана Недића на месту команданта Косовске Дивизије са седиштем у Приштини,затим добија прекоманду у Зајечар где командује Тимочком дивизијим.Због нестабилне ситуације и са циљем заштите цивилног становништва на југу Србије изазвану акцијама македонских комита ВМРО,краљ Александар је послао Милана Недића за команданта III армијске области у Скопљу,где је командовао наредних пет година.Са ове позиције Милан Недић одлази на положај начелника Главног генералштаба.

Уношење тела вожда Карађорђа у цркву на Опленцу.1930.године. ( У позадини са десне стране ђенерал Недић носи ковчег)


  Недуго након убиства краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934. Милан Недић напушта положај начелника Главног генералштба и заузима позицију министра војске,морнарице и ваздухопловства.Од самог почетка Милан Недић је био у лошим односима са тадашњим председником владе Драгишом Цветковићем,док су односи са кнезом Павлом у почетку били срдачни да би се касније погоршали.Разлог томе је био то што је Милан Недић октобра 1940. обећао резервистима који су били мобилисани да ће 1. новембра бити пуштени кућама,јер све процене говоре да те зима неће бити никаквих претњи по безбедност Србије.Италија је баш октобра 1940. напала Грчку и кнез Павле је имао идеју да олакша положај грче војске тима што би девет дивизија мобилисао и послао у Јужну Србију где би преко зиме служили за неки непредвиђени случај.Милан Недић је сматрао да би такав потез био раван објави рата Итаалијанима и одлучно се супротставио томе.Милан Недић је тада јавно изнео стање и атмосферу у српској војсци,рекао је како је 140 офоција (углавном Хрвата) дезертирало и са собом понело поверљива документа,да је војска добрим делом бољшевизирана,да не постоји јединствен дух у српској војсци какав је био у ратовима 1912-1918 .После краће препирке са кнезом Павлом одлучио је да оде до министарства и поднесе оставку.На његово место долази Петар Пешић,генерал у пензији,који је војничке редове напустио 15 година раније и који је слабо био упознат са стањем у војсци и политици.
 

  Од подношења оставке па све до 30. марта 1941. Милан Недић проводи време у својој кући не учествујући ни у политичким ни у војним дешавањима.



4.Почетак Другог Светског Рата,породична трагедија и кућни притвор


  Три дана после пуча,30. марта,постављен је за команданта Групе Армија „Југ“.По пореузимању дужности у војсци је затекао хаос и неред,саботаже и тд. . У свему томе су најактивнији били комунисти који су нговарали војнике да баце оружије и пођу својим кућама.После краткотрајног пораза српске војске Милан Недић се по наређењу врховне команде преко Сарајева враћа за Београд где је требао да изради палн техничких услова о капитулацији српске војске и да га заједно са Цинцар-Марковићем (министром спољних послова Краљевине Југославије) преда Немцима.Међутим Цинцар Марковић није хтео да сарађује са Миланом Недићем у изради овог посла.
  Од 23. априла до 29. августа 1941. Милан Недић се налазио у кућном притвору у свом стану у Београду.Једина веза са спољним светом био му је брат Божидар који му је доносио намирнице и све потребне ствари.
 

  5. јуна 1941. је експлодирала велика фабрика оружија и муниције у Смедереву,где су тада погинули Миланов син јединац Душко са женом и дететом,који су се у том моменту нлазили на железничкој станици.Милан Недић због кућног притвора није могао да присуствује сахрани својих најмилијих,већ су га довели у немачком полицијском аутомобилу у пратњи два гестаповца тек када се и последњи учесник поворке разишао,у сам сумрак.
 

5.Припреме за формирање Српске Владе Народног Спаса



  Комесарска управа која је касније образована под вођством Милана Аћимовића није могла да обезбеди ред и мир у земљи.Поред тога што су јој Немци чинили страховите сметње,дивљалису комунистички и равногорски устаници,уведен је закон да се за једном убијеног Немца убије 100 Срба,а за рањеног 50.Да земља срља једној општој анархији и да ће се на овај начин довести у питање биолошки опстанак Срба,један од првих је увидео Димитрије Љотић који је сматрао да се Србија по сваку цену мора спасити биолошког уништења.Он је сматрао  да Комесарска Управа треба да одступи, а на њено место да дође Влада на челу са човеком од општег народног поштовања и ауторитета,који ће бити у стању да се одупре анархији.По наговору Димитрија Љотића цела комесарска управа је поднела оставке пред Нмецима.
 

  Затим се Димитрије Љотић састао са Миланом Аћимовићем и свим виђенијим Србима и изложио ситуацију у земљи рекавши да је окупација страшна ствар,али да је још страшнија анархија коју изазивају комунисти чинећи на тај начин сурове одмазде окупатора.Такође је нагласио да је земља на прагу грађанског рата.Он је сматрао да се од Немаца треба издејствовати дозвола за реорганизовање и стварање већих оружаних снага за борбу против комуниста, којима жандарми нису били у стању да се
супротставе.Такође је предлагао да би за тако нешто код Немаца био најпогоднији човек који ужива велико поштовање народа и који је непартијска личност и предложио је Милана Недића,који се у то време још увек налазио у кућном притвору.С тога је саветовао да Аћимовић предложи др. Турнеру (шеф Управног штаба војног заповедника Србије у Другом светском рату) да повери генералу Недићу образовање српске владе.Аћимовић и Цинцар-Марковић су у почетку имали у виду другог човека за ту позицију,али су на крају прихватили Љотићев предлог.
 

  Затим је била сазвана конференција свих виђених и истакнутих
Срба у Београду, међу којима су били и представници свих политичкихпартија,професори београдског Универзитета,представници разних комора. Пред свима њима, Димитрије Љотић је изложио  све горе наведено.Ту  је тада био  пао предлог  да Димитрије Љотић уместо ђенерала Недића буде та личност која би се примила тог задатка. Међутим, Љотић је остао при своме наглашавајући да Милан Недић као непартијска и неполитичка личност (Димитрије Љотић је својевремено био министар у Југославији и оснивач покрета ЗБОР) јесте најпогоднији за један тако велики задатак. Присутни су се сложили с Љотићем, те је била заказана нова конференција на коју је требало да се позове и  генерал Недић, коме би се све ово објаснило па да га онда сви колективно замолили да се прими ове тешке дужности.


  На тој новој конференцији, на којој је био присутан и генерал Недић,одбио је ову понуду.Димитрије Љотић опет преузима иницијатеву и предлаже да се одржи нови састанак са генералом Недићем како би га представници српског народа још једном покушали убедити.После вишедневних посета Недићевом стану,молби,преклињања које су се на псолетку завршиле говором Александра Белића,Председника Српске Краљевске Академије Наука,Милан недић се прихватио овог тешкоги одговорног задатка,тј. образовања Српске Владе Народног Спаса.Након сагласности др. Турнера влада је формирана 29. августа 1941. .



6.Миланц Недић и Влада Народног спаса 1941.-1944.



  Прве речи генерала Недића по доласку на чело Српске Владе Народног Спаса биле су следеће:
"Дошао сам на Владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство, да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком ‘Само Слога Србина Спасава’. Шта ми можемо сад да учинимо? Ништа! Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врше обрачуни највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи. Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари, извуче обично дебљи крај."
 

  Генерал Недић је успео да од Немаца издејствује формирање Подофицирских оружаних одреда  од 120 до 350 људи (подофицири и официри Југословенске војске који су били на слободи и сваког момента су могли да буду одведени у заробљеништво), који би се слали у борбу против комунистичко устанка како би се обезбедио ред и мир у земљи.Међутим ови одреди збуњени ситуацијом на терену,сарадњом партизана и четника,или су прилазили четницима или без њих нису хтели да нападају партизане,било је и изузетака.
 

  Због оваквог држања Подофицирских одреда,Немци су их разоружали и бацили сумњу на способност Српске Владе да реши пролематична питања у земљи те су запретили да ће да пусте своју "Штраф експедицију" из Босне и да отворе границе усташама, Мађарима, Бугарима и Арнаутима.
  „Умрећеш, Милане Недићу, умрећеш ако треба и десет пута, али ћеш бар дати свој живот за спас свога народа. Не
ка незналице и неваљалци пљују на твоју част, нека газе по твоме светлом имену, али неће усташе клати и на тлу Србије и неће се Мађари ширити и по Опленцу, по твоме Орашју, по твоме Крагујевцу“.


  Ово су била Недићева размишљања у овим тешким моментима што је касније кроз разговор посведоћио Станиславу Кракову.
 

  На седници Српске Владе 14. септембра 1941. Милан Недић је члановима свог кабинета изложио тешку ситуацију у којој се земља налази.Тада му је Михајло Олћан,министар народне привреде,рекао да сме да напушта положај председника Српске Владе Народног Спаса и да ће му у року од 24 часа на располагање ставити 500 бораца чланова Љотићевог покрета ЗБОР који ће моћи да се ухвате у коштац са комунистима и да ће за пар недеља прикупити још 5000 бораца. Чим је Михаило Олћан напустио седницу Владе, дошао је у стан Димитрија Љотића и обавестио га о његовом обећању генералу Недићу. Љотић се сложио са Олћановим поступком и одобрио да се саопшти свим студентима, ђацима и радницима, припадницима "ЗБОР-а" који су живели у Београду да се сутрадан сакупе.
 

  Сутрадан, 15. септембра 1941. године, сакупило се око три стотине припадника "ЗБОР-а". Ту им је Димитрије Љотић објаснио циљ због кога су сазвани. И сви су се уписали у добровољце.Добровољци су имали великих успеха у борби против комуниста и нанели им поразе код Гроцке,Раче,Петровца на Млави и тд. .
 

  После неког времена се под команду Милана Недића и Српске Владе Народног Спаса ставио и Коста Миловановић-Пећанац са својим четницима.Од оружаних јединица у служби Српске Владе Народног Спаса налазиле су се још и Српска Држанва Стража,Четници Павла Ђуришића,Четници Момчила Ђујића (Динарска Четничка Дивизија),Српска Гарда,Специјална Полиција и одређен број мањих четничких одреда који су се легализовали и ставили на располагање Влади.
 

  Српска Влада Народног Спаса је покушавала да под своју команду стави и четнике Драже Михajловића,али је Дража то одбијао живећи у убеђењу да ће се западни савезници ускоро искрцати на Јадран.Међутим неки одреди су се легализови и ставили под команду Српске Владе.На том је највише радио добровољачки командант Коста Мушицки који им је пружао помоћ у одећи,обући и наоружању,због чега је био ухапшен од Немаца и одређени период провео у затвору.Касније се испоставило да се велики део легализованих одреда поново вратио у шуму.
 

  У то време „Подручије Војног Заповедника Србије“,или како ју је народ називао „Недићева Србија“ обухватала је следећа подручија:на северу је била продужена Банатом као аутономном административном јединицом,на југу је обухватала Нови Пазар,Митровицу и Вучитрн,док је појас Пирот-Врање био одсечен у корист Бугара.
 

  Доласком генерала Бемеа у Србију 19. септембра 1941. године,он прима дужност командујућег генерала у Србији са циљем да по сваку цену угуши устанак.У том моменту др. Турнер наговара Милана Недића да поднесе оставку на месту председнике владе и да саму владу распусти,како би посао гушења устанка остао само на генералу Бемеу.Милан Недић то одлучно одбија уз одговор да би такав његов поступак само ишао на штету српског народа.
 

  Након тога су кренуле сурове одмазде над цивилним становништвом Србије као последица устанка комуниста и равногораца.У тим ситуацијама најгоре су прошли:Крагујевац,Шабац,Краљево,Мачва и тд.
 

  По наређењу и инструкцијама Милана Недића средином 1943. др. Лазар Прокић (шеф оперативне службе Државне пропаганде против Комунистичке пропаганде) одлази у Берлин.Његово званично ангажовање било је везано за рад у Антикоминтерни,док су се незваничне активности одвијале у правцу лобирања за „српску ствар“.У највишим политичким и обавештајним круговима Трећег рајха посебна пажња посвећена је припреми терена за сусрет Хитлера и Недића.До тог сусрета дошло је 19. октобра 1943. године у седишту немачке Врховне команде.Ево шта др. Лазар Прокић лично сведочи у свом интервјуу: „Тај сусрет са Хитлером испао је права катастрофа,пошто Недић није практично стигао да дође до речи.А пре него што је поашо замолио је свог брата Милутина да направи један меморандум са прецизним српским територијалним захтевима,који би у Берлин стигао пре њега.Рибентроп (министар спољних послова Трећег рајха) га није ни читао,већ га је одмах предао својим референтима,да направе краћи резиме за Фирера.А пошто су они били прохрватски орјентисани,то је Хитлера навело да Недића са врата дочека правим рафалом“.Хитлерове речи биле су следеће: „Да,да знам шта бисте ви хтели.Источну Босну,Срем,Црну Гору...Знам Павелић је овакав,усташе су онакве.Слушајте ви,немојте да ми причате ко је Анте Павелић!То је највећи разбојник нашег доба,други је Стаљин,а трећи је Черчил.Јесте ли разумели?То ја знам боље од вас!Видећете шта ће остати од Хрватске.Она још постоји само зато што сам дао реч и нећу да до краја рата кварим оно што сам започео.Али ,упамтите,једини народ на Балкану који зна и који ће је имати –јачу,већу и бољу од свих осталих-то су Срби.Казнио сам их,јер су ме за сису ујели!“ И разговор је на томе завршен.

Милан Недић на састанку са Адолфом Хитлером 1943. у Берлину.

  Успеси и повластице које је од стране Немаца Милан Недић са својом Српском Владом Народног Спаса издејствовао су велике,као и његове мере и програми у окупираној Србији у периоду од непуне 4 годите:окупатор се није обраћао становништву лично,већ преко Недићеве аминистрације;преко Недићеве Администрације је прихваћено,смештено и прехрањено око 650.000 избеглица највише са подручија НДХ који су бежали од усташког ножа;успоставио је српску националну власт у земљи делећи је на округе,срезове и општине где је по протеривању Титових партизана из Србије на тим местима постављао најугледније српске домаћине;Србија је као и све друге окупиране земље морала плаћати контрибуцију (порез који су плаћале окупиране државе),али се на тај начин није пљачкала државна каса како би се то иначе радило без администрације;подстицао сељаке на земљорадњу и сточарство,како би се народ прехранио у тешким ратним годинама тиме што се у свим местима слао пољопривредне стручњаке;спречавао црну берзу;максимално се залагао за што масовније пуштање српских официра и становника из логора;направио Дечији Град близу Крушевца где су била збрињавана деца избеглице које су у рату остале без родитеља;направио Васпитни Дом у Смедеревкој Паланци где је склањао махом комунистичку одладину (чланоце СКОЈ-а) од одласка у заробљеништво гарантујући за њих,и кроз посебан едукативни програм радио са њима како би од њих испали национално свесни људи,будућност српске земље;створио Националну Радну Службу за обнову порушене Србије;успео да издејствује да се ни један Србин не пошаље на Источни фринт како би ратовао на страни Немачке,што је био преседан у окупираној Европи и још много тога...
   

   -Милан Недић и Драги Јовановић у посети сиротишту.

  Односи Милана Недића са Избегличком Владом  у Лондону били су пуни неразумевања.Наиме и сама Велика Британја која је преко своје тајне службе MI-6 и групе српских официра увукла Југославију у рат са циљем да део немачких трупа пренесе на Балкан и тако олакшала позиције на својим фронтовима,и сама је вршила велики утицај на Избегличку Владу у Лондону.Они нису имали реалну слику ситуације у Србији,те су давали веома чудне изјаве,где су Совјете и комунисте мешали са Русима,у једно време чак позивали на сарадњу равногораца и комуниста,упркос писмима која је Димитрије Љотић преко свог секретара Бошка Костића слао у Лондон где је преклињао краља да се заложи за сарадљу Михајловићевих јединица са српском владом,на шта се овај под утицајем Лондона није обазирао,да би на крају епилог свега био да је по уласку Црвене армије у Србију под утицајем Стаљина и Черчила Избегличка Влада распушта Југословенску војску у отаџбини и проглашава Тита за главног носиоца власти у Југославији.

7.Распуштање владе,одлазак у Аустрију,хапшење,смрт,поступак рехабилитације



  У све већој опасности од оласка комунистичких снага у Србију,Милан Недић је сазвао вандредну седницу Владе у поноћ 4. октобра 1944. године.На седници је одлучено да се влада распусти и да се ради нових акција пребаци у Кицбил у Аустрију,где ће наставити своје деловање,што се на крају није остварило.Сутрадан Милан Недић је кренуо пут Аустрије.
 

  Енглези су 1. јануара 1946. године испоручили Милана Недића југословенским властима.Живот је окончао под сумњивим околностима.Новине су 5. фебруара објавиле ваест да је Милан Недић извршио самоубиство у истражном затвору,тако што се отргао затворским стражарима и скочио кроз прозор.У емигрантским круговима се посумњало у ово јер је било мало вероватно да би човек са око седамдесетак година,тежак око 120 килограма уз то измучен познатом затворском тортуром у комунистичким затворима,са лисицама на рукама отргне двојици стражара разбије стакло на прозору и скочи кроз исти.
 

  Породица Недић,тј. Праунук Милана Недића,Александар Недић понео  захтев Вишем суду у Београду за рехабилитацију Милана Недића,који је 12. марта 2014. одбијен,да би 2015. на нови захтев био прихваћен са почетком првог рочишта 7. децембра 2015. године,поступак рехабилитације је у току.


8.Занимљивости



  На крају вреди напоменути поједине занимљивости и инетересантне догаћаје везане за Милана Недића:
 

  Када је Недић отишао да протествује почетком октобра 1941. код генерала Бемеа и др. Турнера због довођења усташа на територију Србије и због њихове употребе да они чувају заробљено становништво Шапца,као и због информације да ће се на територији НДХ направити концентрациони логор за ове људе по узору на концентрационе логоре у Немачкој,Турнер и Беме су га као и ранијих пута када би због нечега протествовао убеђивали да треба да стане са Павелићем у једној немачкој команди,што је био и императив Берлина.Милан Недић им је на ово одговорио: „Е добро,пристаћу да се састанем са Павелићем али само под једнимусловом: да будемо сасвим сами, без оружја, како бих му зубима пререзао гркљан да бар тако му платим и за Марсељ и за све оне наше несрећне безбројне жртве“.
 

  Када је господин Харисон преко радио Лондона поручио српском народу: „ Драги моји пријатељи Срби,гините,јер што се трава више коси то боље расте“ ,генерал Недић му је пред лицем целокупне домаће и светске јавности поручио,нека дође у Београд да му одфикари русу главу,па да српски народ види да ли ће му друга порасти.
 

  11. фебруара 1943. године Милан Недић је примио писмо од српске хероине Милунке савић писмо које је дословце гласило: "Господине Председниче, молим вас да се заузмете да ме поставе при штабу четничких одреда у Београду. Господин војвода Пећанац, примио ме за курира у октобру месецу, са службом у Београду, при Љишком одреду, где сам примала плату.Сада, пошто су одреди расформирани, остала сам без службе.Молим вас да ме врате ма при ком одреду.За тежак физички рад нисам, јер сам у годинама.Сиромашног сам стања, помоћи никакве немам, а имам четворо деце, која иду у школу.У нади да ћете ми изаћи у сусрет, остајем учтива.
Милунка Савић, добровољац-наредник, носилац Карађорђеве звезде са мачевима"

Оригинал писма Милунске Савић председнику Владе Народног спаса генералу Недићу
 
Ево и говора Момчила Ђујића команданта Динарске Четниче Дивизије о армијском генералу Милану Недићу: "Биће мјеста Војводи Ђујићу и Милану Недићу и успомена на Милана Недића,Милан Недић је спасио више од пола милиона Срба и 80.000 дјеце српске,која су успјела да побјегну са усташког ножа.Недић је имао тешку улогу браћо и сестре,да је мене неко пито на почетку рата,оћеш са Миланом Недићем или са Дражом у шуму,ја неби ишо уз Недића,ја би отишо у шуму код Драже,у шуми је било лако,у шуми ми смо своји господари,пушка ти,пушка ми,а у Београду је требало клањати пред њемцима и спашавати Србију,да је не раскопају бугари,мађари! Браћо и сестре немој те се варати то вам говори Војвода Ђујић".

  И за сам крај остављам изјаву генерала Милана Недића која је током припремања овог рада и изучавања ове тематике на мене оставиле најјачи утисак:
"Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два.
Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу.
Ви ћете ме стрељати кад се трагедија сврши.
Али ја ћу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба,
који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја издаја."

















*Литература:
1. Милан Недић „Српска војска и Солунска офанзива“
2.Милан Недић „Српска војска и Албанска голгота“
3.Станислав Краков „Ђенерал Милан Недић на оштрици ножа“ књига прва
4.Боривоје М. Карапанџић „Грађански рат у Србији 1941.-1915.“
5.Бошко Н. Костић „За историју наших дана“
6.Александар Недић „Милан Недић мајка или маћеха“
7.Др. Лазар Прокић „Живот и Борба“
8. https://www.stormfront.org/forum/f43/
9. https://sr.wikipedia.org/sr/Главна_Страна
10. https://www.facebook.com/Srpska.Istorija

Димитријеви записи старији од Мирослављевог јеванђеља

Београд – Уко­ли­ко се по­твр­ди ис­тра­жи­ва­ње на­шег фи­ло­ло­га из Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ и до­цен­та на Ка­те­дри за срп­ски је­зик Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду др Вик­то­ра Са­ви­ћа, Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље ви­ше не­ће би­ти нај­ста­ри­ји спо­ме­ник срп­ске пи­сме­но­сти. Он твр­ди, на осно­ву свог ви­ше­го­ди­шњег ис­тра­жи­ва­ња, да је наш нај­ста­ри­ји књи­жев­ник Ди­ми­три­је Си­на­ит – ко­ји је жи­вео и ства­рао го­то­во чи­тав век пре Све­то­га Са­ве и 80–90 го­ди­на пре не­го што су на­пи­са­ни Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље и По­ве­ља Ку­ли­на ба­на.

Ис­тра­жи­ва­ње Вик­то­ра Са­ви­ћа се у из­ве­сној ме­ри осла­ња на ре­зул­та­те ра­ни­јих ис­тра­жи­ва­ња спро­ве­де­них у ино­стран­ству и на­ста­ло је у ди­ја­ло­гу с њи­ма. Он се ба­ви из­у­ча­ва­њем на­ше пи­сме­но­сти нај­ра­ни­јег пе­ри­о­да, ра­ног сред­њег ве­ка – а то је X–XI век. Ње­го­во са­зна­ње је од пр­во­ра­зред­ног зна­ча­ја за срп­ску кул­ту­ру и пи­сме­ност. Реч је о ње­го­вом ви­ше­го­ди­шњем му­ко­трп­ном иш­чи­та­ва­њу и фи­ло­ло­шком про­у­ча­ва­њу не­ких од нај­ста­ри­јих сло­вен­ских ру­ко­пи­са ко­ји су нео­прав­да­но из­ван ин­те­ре­со­ва­ња на­ше на­у­ке. Пре све­га се ра­ди о древ­ним ру­ко­пи­си­ма из ма­на­сти­ра Све­те Ка­та­ри­не на Си­на­ју, ме­ђу ко­ји­ма до­ми­ни­ра­ју срп­ски ћи­ри­лич­ки ру­ко­пи­си. И у ста­рој збир­ци срп­ски ру­ко­пи­си су има­ли ис­так­ну­то ме­сто, а го­ди­не 1975. про­на­ђен је још 41 ру­ко­пис, ме­ђу ко­ји­ма је пет пи­са­но гла­го­љи­цом, а 36 ћи­ри­ли­цом, од ко­јих су 24 срп­ски. Од­не­дав­но, у жи­жи ин­те­ре­со­ва­ња Вик­то­ра Са­ви­ћа на­шли су се, с раз­ло­гом, и гла­гољ­ски ру­ко­пи­си.

О њи­хо­вој ста­ро­сти и по­ре­клу пр­ви је 1988. свет­ску јав­ност оба­ве­стио грч­ки про­фе­сор Јо­а­нис Тар­на­ни­дис. За Ди­ми­три­ја Си­на­и­та се зна од та­да, али на­ша на­уч­на јав­ност на то ни­је обра­ћа­ла па­жњу све док Вик­тор Са­вић пре го­ди­ну и по ни­је до­ка­зао да је он пи­сао срп­ском ре­дак­ци­јом – ди­рект­но ана­ли­зи­ра­ју­ћи пр­ву стра­ни­цу Ки­јев­ских ли­сти­ћа, ко­ји су одав­но до­ступ­ни на­у­ци, и Ди­ми­три­је­ве за­пи­се из не­дав­но об­ја­вље­ног фо­то­тип­ског из­да­ња Ди­ми­три­је­вог псал­ти­ра, при­ре­ђе­ног тру­дом аустриј­ског про­фе­со­ра Хајн­ца Ми­кла­са ко­ји се „на­шим“ Ди­ми­три­јем нај­ви­ше ба­вио до са­да. Чи­та­о­ци­ма скре­ће­мо па­жњу да ни­је исто да ли не­ко до­ла­зи с од­ре­ђе­ног те­ре­на, на при­мер срп­ског, или пи­ше не­ким, од­ре­ђе­ним књи­жев­ним је­зи­ком, на при­мер срп­ско­сло­вен­ским. Та­ко­ђе ни­је све­јед­но ко­јој од сло­вен­ских кул­ту­ра при­па­да не­ки, обич­но са­свим слу­чај­но иден­ти­фи­ко­ван, обра­зо­ва­ни чо­век у сред­њем ве­ку.

Шта то за нас и на­шу исто­ри­ју је­зи­ка зна­чи? И до са­да су лин­гви­сти, ка­ко на­ши та­ко и стра­ни, прет­по­ста­вља­ли да су Ср­би има­ли и је­зик и пи­смо ко­ји­ма су се слу­жи­ли и пре Све­то­га Са­ве. Али за то ни­је би­ло ма­те­ри­јал­них до­ка­за, осим Ми­ро­сла­вље­вог је­ван­ђе­ља из око 1185. го­ди­не и По­ве­ље ку­ли­на ба­на из 1189. го­ди­не. Из­гра­ђе­на пи­сме­ност та два спо­ме­ни­ка са­мо је упу­ћи­ва­ла на то да су Ср­би мо­ра­ли и мно­го пре њих има­ти раз­ви­јен је­зик и пи­смо.

Са­да пред нас ис­кр­са­ва­ју ру­ко­пи­си за ко­је је утвр­ђе­но да су на­ста­ли кра­јем XI и по­чет­ком XII ве­ка. Пи­сао их је Ди­ми­три­је Си­на­ит, књи­жев­но фор­ми­ран на до­ди­ру Ду­кље и Тра­ву­ни­је, срп­ском ре­дак­ци­јом ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка.

Ра­де­ћи на сним­ци­ма тих ру­ко­пи­са Вик­тор Са­вић је до­шао до са­зна­ња да су пи­са­ни срп­ским књи­жев­ним је­зи­ком и пи­смом то­га до­ба, што се по­твр­ђу­је нео­по­зи­вом бли­ско­шћу с је­зи­ком са­чу­ва­них спо­ме­ни­ка на­ста­лих ка­сни­је, у XII, XI­II и XIV ве­ку. Кључ­ни спо­ме­ник пре­ко ког је аутор вр­шио ана­ли­зу тек­сто­ва је­сте пр­ви лист Ки­јев­ског ми­са­ла.

По­сле ово­га мо­ра­ће мно­го то­га да се ме­ња. Ди­ми­три­ју Си­на­и­ту се мо­ра да­ти ме­сто ко­је му при­па­да у на­шој кул­ту­ри. Мо­ра­ће да се пи­шу но­ва по­гла­вља у уџ­бе­ни­ци­ма из исто­ри­је срп­ско­га је­зи­ка и кул­ту­ре. Од са­да ће наш нај­ста­ри­ји пи­сац би­ти Ди­ми­три­је Си­на­ит, бу­ду­ћи да је жи­вео и ства­рао го­то­во чи­тав век пре Све­то­га Са­ве. Ко­ли­ко је то ва­жно за на­шу кул­ту­ру, за на­шу пи­сме­ност, тек ће би­ти пред­мет ис­тра­жи­ва­ња по­што тек пред­сто­је све­ко­ли­ка ис­пи­ти­ва­ња и иш­чи­та­ва­ња Ди­ми­три­је­вих тек­сто­ва, не са­мо лин­гви­стич­ка.

Зна­чај Ди­ми­три­ја Си­на­и­та је то­ли­ки за срп­ску кул­ту­ру да он на­ди­ла­зи узак круг па­ле­о­сла­ви­ста ко­ји се о ње­му мо­гу оба­ве­сти­ти из на­уч­них пу­бли­ка­ци­ја.

За­то ми у су­тра­шњем бро­ју об­ја­вљу­је­мо крат­ки текст Вик­то­ра Са­ви­ћа о овом из­у­зет­ном на­уч­ном ра­ду и са­зна­њу, ко­ји је при­ре­дио спе­ци­јал­но за чи­та­о­це „По­ли­ти­ке“. Ка­ко ка­же, же­ли са њи­ма пр­ви­ма да по­де­ли ра­дост обе­ло­да­њи­ва­ња ово­га на­уч­ног са­зна­ња.

Ина­че ће аутор свој рад на ве­ли­ком бро­ју стра­ни­ца, са де­таљ­ним на­ла­зи­ма и обра­зло­же­њи­ма, об­ја­ви­ти до кра­ја го­ди­не у јед­ном збор­ни­ку на­уч­них ра­до­ва ко­ји се при­ре­ђу­је у Ста­ро­сло­ве­ни­стич­ком од­се­ку Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ.

Гра­ди­мир Ани­чић / Политика

www.vaseljenska.com/kultura/dimitrijevi-zapisi-stariji-od-miroslavljevog-jevandjelja/