Фејсбук презентација-СвеСрбија

Wednesday, November 23, 2016

Хероина Софија Јовановић


Софија Јовановић је још једна величанствена жена ратник из Балканских ратова и Првог светског рата. Своју бесмртност заслужила је великим херојством и великом жртвом коју је поднела за српски народ. Софија Јовановић добила је чак 13 ордена због заслуга у Великом рату. Њен лик нашао се и на немачкој дописници са натписом "Дама-војник у борби 1912. године", а слика у униформи објављена је на илустрацији париског "Малог журнала" са потписом "Хероина Србије - госпођица Софија Јовановић“. Софија је рођена у Београду на Дорћолу. Била је ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао много кћери и гласно жалио што нема “сина јунака” који ће осветити Косово. Иако је била девојчица, кад јој је отац умро, Софији су се те речи урезале у памћење. Софија је била девојка невероватне лепоте тек матуранткиња кад је избио Први балкански рат. Речи њеног оца одзвањале су у глави, Софија је схватила да је дошло време да се испуни очев аманет, одсекла је дугу косу и јавила се Народној одбрани као добровољац – четник. Прошла је тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар. Добила је добровољачку објаву и униформу и прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи. Интересантан опис регрутације дао је Антоније Ђурић у књизи „Жене солунци говоре“: „ Пријавила се Народној одбрани, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећп грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње... Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече:

- Којим добром, девојко?

- Хоћу пушку и ратни распоред! - рекла је одлучно. - Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме... Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.

- Добро, девојко! - рече јој мајор. - Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима...

- Хоћу пушку! - поновила је. - За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!

Нису имали куд: примили су је.

Обукла је униформу и заједно са другим добровољцима вежбала неколико дана како се гађа пушком и како се баца бомба са тридесетак метара, а затим је отишла према Куманову... Причало се, и писало, о њеном јунаштву. О томе су сведочила и прва одликовања на њеним јуначким грудима. Следеће године нападоше Бугари. Софија стиже и на Брегалницу...

И опет одликовање.

Чим је Аустро-Угарска објавила рат Србији, ево Софије. Поновила је захтев:

- Хоћу свој ратни распоред!

Опет је било повуци-потегни, али се она сетила мајора Воје Танкосића. Хтела је у његов одред, сигурна да ће се одмах наћи на бојишту. Касније је нашла мајора Танкосића. Био је у покрету: водио је одред на Дрину. Рекао јој је да се јави Игњату Кирхнеру, команданту Сремског добровољачког одреда. Кирхнер се није двоумио. Рекао јој је да му је свака пушка добро дошла, а јуначко срце поготово. Осим тога, кад је препоручује Танкосић, мора да је "кремен-камен“. Ватрено крштење имала је на Црној Чуки и Вељој Глави, као прва жена борац у српској војсци. У тим тешким борбама у октобру 1912. животе је изгубило више од 1.400 српских бораца. Софија је у том паклу стекла први орден на коме пише “Осветници Косова”, као што је њен отац желео.У ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке Великог рата, у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на непријатељску територију. Војска је тражила добровољце да пређу Саву, извиде непријатељске положаје и пресеку телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста до штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, коју су ратни другови у шали звали Софроније због мушке храбрости. У октобру 1915. године Немачка је повела офанзиву на Србију, а црнокоса лепотица у униформи је била део крвавих борби од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и албанску голготу, учествовала 1918. у пробоју Солунског фронта. Била је рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. Софија Јовановић се после војничке голготе удала за ратног друга и није се појављивала у јавности. Поново је обукла хаљине и високе штикле, иако није имала пола стопала. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Сања Крсмановић Тасић је праунука Софије Јовановић, о својој прабаки каже: - Бака је била права дама. Поново је обукла хаљине и високе штикле, не знам како је то успевала без половине стопала. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Била је разочарана салонским ратницима, који су се после рата лактали за привилегије. Тако је српска Јованка Орлеанка остала заборављена, нарочито после Другог светског рата. Када је умрла, у наслеђе сам добила 13 ордена, пажљиво умотаних у чипкасту белу марамицу – открива праунука. Софија Јовановић је доживела судбину њених сабораца, заборављена од свог народа она данас нема споменик нити улицу у Београду...

Friday, November 18, 2016

ВУКОВАР



18.11.2013.- На данашњи дан пре 22 године, здружене снаге под командом легалних Оружаних снага СФРЈ су ослободиле западносремски град Вуковар. Преко 4500 припадника хрватских паравојних формација су град држале под контролом више од три месеца, а за то време је у терору страдало преко више стотина Срба и других нехрвата, цивила, противника усташке идеологије. У операцији ослобађања погинуло је 1315 наших војника, више десетина се воде као нестали,а 1800-2000 људи је рањено. Иако држава Србија, за све ове године није положила званично ни један једини венац у знак сећања на огромне жртве, данас ће учесници борбе за Вуковар, Вуковарчани, родбина погинулих и други грађани, парастосом за жртве одати почаст пострадалима и подсетити се на дане жртве, али и херојства, одбране части и голог живота једног народа. Парастос за пострадале одржати ће се у храму рођења Богородице у Сремској Каменици.

Вуковар-историјски и демографски осврт

Словени су се успели усталити на више постојећих, већ изграђених локалитета, а највећи- данашњи Вуковар, добија своје словенско име Влково. Прве писане податке о томе имамо тек у 13. веку, за време владавине Угарске, тачније 1231. год. Тада се истоимени град помиње као утврђен, краљевски, седиште вуковске жупаније. Од 14. века појављује се већ данашњи назив, извесно мађарског порекла - Вуковар. 1526. године, најездом нових освајача Турака, град и читаво подручје долази под њихову управу. Локално словенско становништво није напуштало простор и живело је у оближњим насеобама око утвђења где је била смештена турска посада. Нови господари су изградили и први мост преко реке Вуке у данашњем центру града. Турски путописац Евлија Челебија описује насеље као велико место с трговинама, свратиштима, купатилима и школама. Већ тада, Вуковар је имао шест градских четврти (махала). Сачувани су многи документи из тог времена, скице и карте на којима се види изглед насеља, мостови и тврђава. Попис тадашњег становништва (1620. год) помиње 100 српских домова са 130 људи под оружјем!? Остали житељи били су католичког порекла, углавном Немци и Мађари. Исти податак говори о одређеној, па и верској толеранцији према домицилном становништву, несумњиво у вазалном односу. Податак из 1578. год. говори о исплати Турцима тзв. ”тапијске таксе” Српске православне заједнице, на црквено земљиште у износу од 300 акчи. Тада је црква била дрвена, као и све најраније грађене по Срему и Славонији, које су због ратних времена често рушене и обнављане.
По завршетку турске владавине (1526.-1687.) наступа период доминације Аустрије, као и досељавање католичког становништва из унутрашњости царевине, углавном на подручје данашњег Новог Вуковара. Истовремено, због пропасти аустријских освајачких похода на југ и масовног учешћа Срба у истом од 1690. год. велики број Срба под водством тадашњег Патријарха Арсенија III Чарнојевића досељава уз дозволу царске власти на подручје Вуковара и околних насеља где златницима лично откупљују свој нови животни простор. Године 1737. изграђена је и прва зидана Православна црква посвећена Св. Николи. Опслуживало ју је шест свештеника и два ђакона. Документ из 1777. год. наводи тадашњи попис становника где се помиње укупно 700 домова са 3600 људи, од којих је половина било Срба. У то време цео простор је под управом Дворске коморе, али је ускоро подељен на власталинства. Као такав градом прво управља барон Куфштајн, а од 1737. год. грофови Елц. Како се ово подручје није налазило у Војној крајини, Вуковар је од 1745. год. постао седиште Сремске жупаније. У 18. и 19. веку долази до наглог развоја занатске и трговачке делатности, користи се одличан геостратегијски положај, река Дунав и лука на истој. Немачки путописац Таубе, у опису насеља говори о богатству где ”свака кућа има радионицу или дућан”. Попис занатлија из 1850. год. наводи 35 струка, укупно 400 мајстора: воденичара, лончара, кројача, опанчара и осталих. У Вуковару се у то време граде дрвени бродови свих величина, лончарска роба извози у данашњу Румунију, а риба у Будимпешту. Већ тада, један од главних трговачких путева пролази овим подручјем и то је пресудан фактор у брзом свеобухватном развоју. Из истог разлога долази до осетног повећања становништва, а аустроугарска власт из унутрашњости царевине досељава многе нације које до тада нису биле присутне у значајнијем броју: Русине, Украјинце, Јевреје, Словаке, Чехе, Шокце итд. Поменуто време и поред велике националне и верске различитости, било је релативно толерантно. У другој половини 18. века и почетком 19. Срби су били водећи елеменат у економском и политичком животу града, на шта указује и податак да су били и на челу градске управе. 1808. год. на локалитету ”Добра вода” подижу капелу Св. Петке, добивши од грофа Емерика Елца простор уз годишњу ренту од два дуката. Тежи период по исти народ и почеци верске нетрпељивости почињу у време спровођења тзв. терезијанских реформи, када су Срби енергично одбијали све што је указивало на унијатске тенденције. Забрањиване су српске, а деца приморавана да иду у немачке школе, спречавано је допремање књига из Русије, покушана је редукција православног свештенства. Део Срба је не могавши се одупрети унијаћењу прихватио католичанство, а не мали број је иселио у ”толерантније” делове Царевине. У приближно исто време град је задесила велика епидемија куге (1795.-1796.) што је такође утицало, како на смањење укупног броја становника, тако извесно и српског. Ипак Вуковар је 1800. год имао око 4000 становника, поред наведених 381 православни дом са 1826 Срба. Следећи погром био је и пожар, великих размера 1822.год., када је у Старом Вуковару (већином Срби) изгорело 311 кућа и 600 помоћних зграда. Ипак, људи су опстали и наставили заједнички живот са свим осталим. Период друге половине 19. века био је релативно миран, развијале су се нове гране привреде и први почеци друштвеног живота. Осим више школа, гимназије, град добија и болницу 1857. год, штампарију 1867. год., железницу од 1878. год., а телефон од 1901. Електрична струја уведена је 1909. године.
У периоду почетка 20. века град је бројао већ око 10.000 становника.
Почетком I светског рата, већи број Срба дезертира у Србију и учествује у добровољачким саставима српске војске. Остале, способне за војну обавезу аустријанци мобилишу и шаљу на своју сабраћу. Победом савезника и Србије као чланице, остварује се вековни сан домицилног православног становништва за заједничким животом у једној словенској држави. Створена је прво држава СХС, а затим Краљевина Југославија. Поразом аустро-угарске војске и Немачке, дошло је до извесног исељавања мађарског и немачког становништва, углавном оних који су се истицали у злочинима, као и досељавања дела углавном Срба-добровољаца, који су Краљевим декретом добијали напуштена имања и просторе за насељавање. Ипак већи број несрба је остао и врло брзо се несметано интегрисао у живот нове заједнице. Српска национална већина била је изражена (око 55 %), остало су чинили углавном староседеоци Немци и Мађари, уз поменуте мањине. Хрвати су чинили мањину која у укупном броју градског становништва није прелазила 10%. Вуковарска општина је према податку из 1921. год. имала укупно 42.172 становника, а следећи попис 1931. је забележио 47.336 становника, од тога 20.200 Срба или 42.7%, док је Буњеваца, Шокаца и Хрвата било 12.200 или 25,7%. Значајну популацију чинили су староседеоци Немци, Мађари, Русини, Украјинци, Словаци, Јевреји итд. што је чинило процентуално 31,6%. Да би се избегла забуна око бројности и идентитета Хрвата, у то време Шокци и Буњевци су се јасно декларисали као посебни национ, одбијајући свако поистовећивање са поменутим народом, осим исте вероисповести.
Сам град у току ратних дејстава није претрпео разарања и врло брзо је почео поновни нагли привредни развој. Експанзијом индустријализације, на темељима вишевековне занатске традиције, ствара се нови социолошки моменат-класно раздвајање. Велики број људи запошљава се код новостворених индустријалаца-капиталиста и неминовно долази до поменутог процеса. Тај моменат, као и слабост тек створене државне заједнице, непомирљиви национални и верски дисконтинуитет, вешто користи међународни политички покрет комуниста, који баш на овом простору налази плодно тло. У периоду 1919/20.год. комунисти интензивирају своје деловање у Вуковару, посредством страних агената хрватске националности, а након почетног успеха 1920. у самом центру града купују и велику зграду ”Радничког дома” где исте године јавно одржавају и свој II Конгрес КПЈ. Покушај сузбијања субверзивне делатности од стране државе путем ”Обзнане” није донео жељене резултате, а комунистичка идеологија и њени промотери кроз илегалан рад, настављају истом жестином своје деловање. Апсурд да су вође поменутог покрета били искључиво Хрвати, а база Срби, донео је несагледиве последице практично у свим каснијим историјским збивањима на овим просторима.
Уочи самог почетка II светског рата, централа комуниста инструисана од Коминтерне имала је чврст договор са профашистичким и петоколонашким структурама у граду (већина немачког и мађарског становништва) и усташком емиграцијом, која је након 1939. год. већ јавно формирала неколико својих организација. Нападом немачко-мађарског окупатора на Краљевину Југославију и њеном брзом капитулацијом, Вуковар потпада под марионетску тзв. ”НДХ”. Владавина исте, као и у другим крајевима под окупацијом базирана је на националној и верској нетрепељивости и планском уништавању свега што није имало хрватски предзнак. Три месеца након капитулације, Срби (подстицани комунистима) у селу Бобота подижу устанак, који није могао дати посебне резултате, како због неповољне конфигурације терена, тако и због немерљиве инфериорности у односу на окупационе снаге. Усташе у знак одмазде почињу систематски прогон, хапшења и убиства Срба, Јевреја и Цигана. Од лета 1942., па до краја рата, на оближњем локалитету ”Дудик” стрељано је преко 3.000 мушкараца, жена и деце. Срби који су успели избећи погром, селе се на простор тадашње Недићеве Србије, а преостали (углавном сеоско становништво) прихватају масовно покрштавање како би опстали на својим вековним огњиштима. Велики број је током тих ратних година присилно исељен или депортован по разним логорима у ”НДХ” или Немачкој. Истовремено усташе у периоду од 1942/44. на исти простор досељавају њима лојално хрватско становништво углавном са подручја западне Херцеговине (око 5.000).
У таквим условима Вуковар је 12. априла 1945. год дочекао и ослобођење. Тога дана, јединице руске Црвене армије, делови бугарске I армије и партизански одреди попуњени присилно мобилисаним младићима са простора Шумадије, уз невиђен отпор здружених немачко-усташких снага, успевају потиснути непријатеља и ући у град, а сутрадан ослободити и цео околни простор. Колико су тешке борбе вођене говори податак, да су ослободиоци у поменутој операцији имали преко 5.000 погинулих бораца. Приближан број жртава имало је и српско-јеврејско цивилно становништво за четири године окупације.
После рата тежиште је било на обнови индустријских и осталих капацитета, национализоване имовине протераних Немаца и Мађара, као и појединаца других нација. Пољопривредна имања у складу са тадашњом идеологијом, одузимана су од власника и формиране прве задруге. Поред фабрике обуће ”Бата” (преименована у Борово), подигнута је 1947. год. и фабрика текстила ”Вутекс”, а 1949. год. и графичко предузеће ”Пролетер”. Нове фабрике су условљавале и нова радна места, а због недостатка стручног кадра и уопште људског ресурса, власт је вршила планско насељавање града. Досељеници су углавном били из пасивних крајева Босне и Херцеговине, а један број из западне Крајине. Ипак из очигледно политичких разлога, да би се разбила национална хомогеност још увек усташко идеолошки опредељеног хрватског ентитета у западној Херцеговини, највећи број људи је досељен са тог простора (преко 5.000).
Попис из 1948. показује да се национална структура битно изменила. Укупан број становника општине био је 52.415 људи, од тога 18.801 Срба или 35.9%, а остало су чинили ”неопредељени”, националне мањине и Хрвати. Узимајући у обзир време у ком се тада егзистирало и потирање националних слобода, реално је закључити да се велики број Срба изјаснио као ”неопредељени”. Такође није занемарљива чињеница да је већина Немаца и Мађара протерана. Остали део су били староседеоци, мањински народи чији се број није битно изменио у односу на предратни попис, а евидентно је да се број Хрвата удвостручио, као и непризнавање идентитета Шокаца и Буњеваца који су једноставно сврстани у Хрвате. Период до 1970. год. протекао је релативно у националној толеранцији. Привредна развијеност, много већа у односу на просек тадашње СФРЈ, режим који није толерисао било какве националне турбуленције као и сталне миграције, утицале су на просперитет тог простора. У то време Вуковар је био ”Југославија у малом” са своје 23 различите нације. Прве назнаке будућих бурних догађаја десиле су се 1971. године појавом тзв ”хрватског прољећа”, познатијег као ”мас-покрет”. Група - углавном интелектуалаца хрватске националности, окупљена око централе у Загребу, формирала је организацију на националној основи, идеолошки веома блиску усташком покрету из II светског рата. Програм и јавно експонирање кроз тадашњу политичку власт РХ, јасно је наговестио Србима, да рецидиви прошлости практично никад нису замрли. Покрет је за веома кратко време толико омасовљен, да је несумњиво изразита већина хрватског народа била присталица истог. У прилог томе вешто је коришћена чињеница да је већина руководећих места и иначе у хијерархији власти у тадашњој републици припадала српским кадровима, који су ту позицију ”зарадили” својим опредељењем уз актуелну једнопартијску олигархију још од II светског рата. Комунистичка централна власт СФРЈ, на челу са Титом видела је претњу стабилности својој власти, могућност буђења и српске националне свести и на политички начин спречила је значајнију ескалацију, са неколико смена водећих руководилаца СКХ. Исти нису претрпели озбиљније репрекусије и та политичка мисао је практички несметано, у полуилегали наставила своју делатност. Та активност је свакако била својеврстан окидач, каснијих познатих догађаја почетком `90. година и евидентно је да је подржавана од хрватске емиграције и страних елемената, присталица разбијања Југославије. Српски национ ни тада није имао потпуно отрежњење и захваљујући комунистичкој свести која се дубоко укоренила у периоду 30-годишње индоктринације, није ништа чинио на самоорганизовању у циљу благовремене припреме за одбрану голе егзистенције. Идеолози ”мас-покрета” врло добро су разрадили планске активности, а једна од приоритетних била је и поновно насељавање градског и подручја општине хрватским становништвом. Попис становника из 1981. год. јасно говори о овој чињеници: укупно 78.786 људи, од тога 25.146 Срба или 31,9%, 36.910 Хрвата или 36,6%, 18.050 Југословена или 22.2%, а проценат од приближно 10% чинило је осталих 20-так народности. Значајан број Југословена је последица чисто прагматичких разлога, јер су Срби у већем броју од осталих сматрали СФРЈ као трајну домовину, чешће су ступали у мешовите бракове, у то време већ из егзистенционалних и безбедносних разлога. Следећи (и последњи) попис, урађен 1991.год указује на још драстичнију промену:укупно 84.189 становника, Срба 37,4%, Хрвата 43,7%, Југословена 7,3% и осталих приближно 11%. Запажа се ”нестанак” великог броја Југословена, као посебне нације, јасно из разлога што је у време пописа већ изгледан био сукоб, постојао је вишепартијски систем и већина се јасно сврставала углавном као Срби, а мањи број као друге нације. Први вишестраначки избори у Р. Хрватској 6. маја 1990. довели су екстремну ХДЗ на власт. Вуковар је и ту био изузетак, јер је локалну власт преузела реформисана партија комуниста, углавном захваљујући још увек ”неосвешћеним” Србима, који су уз мањи број припадника осталих националности масовно гласали, бирајући између два зла мање. Они други, организовани под окриљем СДС- а у већ тешким условима покушавају хомогенизацију и припрему првенствено за политички одговор повампиреном хрватском шовинизму. 25. јула 1990. год. у Србу одржан је Сабор Срба, на коме је основано ”Српско национално вијеће”, усвојена је декларација о сувереној аутономији Срба у Хрватској и донесена одлука о спровођењу плебисцита о аутономији Срба у Хрватској, заказаног за 19. 08. исте године. Два дана уочи заказаног референдума, МУП Хрватске послао је специјалну јединицу у Бенковац (западна Крајина) у циљу спречавања истог. Срби су одговорили подизањем барикада. Тај моменат је практички био почетак оружаних сукоба и свега осталог што се дешавало на просторима бивше РХ. Упркос ескалацији нетрпељивости и извесности будућих догађаја, вуковарска централа СДС-а успешно спроводи, јавно у самом центру града, плебисцит о аутономији, уз масован излазак Срба и других угрожених нација са тог подручја. Недуго потом, 22. 12. 1990. у Загребу Хрватски сабор усваја нови устав, којим се проглашава дотадашња РХ националном државом хрватског народа. Срби су од конститутивног народа преведени у статус националне мањине. Две већ јасно супростављене нације, поларизовале су се свака у оквиру свог ентитета. Наредни догађаји по систему домино-ефекта неминовно су водили у пакао грађанског рата.
(извор: књига „Вуковар-Моја истина“,Р.Црнчевић,2007.)

Операција „Вуковар“ 1991.

Атмосфера страха створена 1990. године, кулминирала је отвореним наоружавањем хрватских паравојних формација и њиховим пребацивањем у Вуковар и околину. Припадници МУП-а и наоружаних цивила формирали су пунктове, заустављали Србе и друге нехрвате , малтретирали и хапсили. У пролеће 1991. већина српских села је одговорила постављањем барикада на улазу у своја места очекујући помоћ државних органа и верујући да ће ЈНА испунити своја уставна овлаштења, разоружати хрватску паравојску и обезбедити мир. Међутим, таква наређења нису стигла, ЈНА је имала незнатне снаге у вуковарској касарни, а насилништво се настављало. У ноћи 1/2. маја припадници МУП-а Хрватске упали су без најаве, наоружани у Борово село у жељи да скину окачену српску заставу са јарбола. Истом приликом су два полицајца задржана од локалне страже и спроведена у зграду МЗ. Следећег дана јединице МУП-а РХ из Винковаца и Осијека су извршиле класичан војни напад на село, где је у размени ватре погинуло 12 хрватских полицајаца и један припадник српске ТО. Ангажовањем јединице ЈНА из Осијека, сукоб је прекинут, али је ово био сигуран знак да ће се ситуација неминовно погоршати. У условима сталног раста напетости, 9. маја 1991. Председништво СФРЈ доноси одлуку о разоружању свих паравојних формација са почетком примене од 22. маја. То наређење се никада није спровело.Наредних месеци хрватске паравојне формације су блокирале сваки улазак и излазак из Вуковара, своје жене и децу су организовано евакуисали углавном у приморске градове, а Срби су почели разним каналима да напуштају град. До краја августа месеца, број становника је пао на 15.000. Сваке ноћи би неки од локала или станова локалних Срба био миниран или би се вршила привођења на „информативне“ разговоре, са којих се није вратило више од 70 житеља српске националности. Омања јединица ЈНА, стационирана у касарни у граду и сама је постала мета напада наоружаних цивила. Командант, мајор хрватске националности убрзо је дезертирао на страну ЗНГ. Искључени су сви доводи струје и воде, а војници, старешине и део породица су остали и без залиха хране. Део града са већинским српским становништвом „Петрова гора“ се самоорганизовао и почео обезбеђивати своје насеље. Сукоби су се интензивирали,а политичка одлука разједињеног председништва СФРЈ о деблокади града и касарне још није била реализована. За исто време хрватска паравојска се устројила и заузела положаје, укључујући и опкољавање и блокаду касарне. Снаге локалних наоружаних цивила су сврстане у састав МУП-а и ојачане пристиглим саставима из Вараждина, Жупање, Винковаца и Бјеловара, као и тзв. 4. бојном III "А" бригаде ЗНГ-а, те припадницима добровољаца ХОС-а (укупно преко 2.500 људи у самом граду, а у околини 6.700). Од технике располагали су са 26 тенкова и ОТ, 84 артиљеријска оруђа, једним ВБР и 68 минобацача. Дана 25. септембра 1991. године, од припадника наоружаних цивила у Вуковару оформљена је 204. бригада ХВ (у службеним документима ХВ-а води се као 124. бригада Хрватске војске). Здружену команду вршили су бивши пуковник ЈНА Миле Дедаковић-Јастреб, капетан Борковић Бранко и локални челник ХДЗ Благо Задро. Извршили су тактички размештај снага, минирање свих прилазних путева и саобраћајница, формирали снајперска одељења и пупротивоклопне положаје. Положај града, тзв. атомска склоништа које је свака кућа у граду према прописима о изградњи објеката имала, пружали су релативно добре услове за дуготрајну одбрану.
Средином августа 1991. снаге ЈНА су извршиле опкољавање града и започеле су борбе за деблокаду и ослобођење. Ангажоване су биле јединице 1. Армије ранга два корпуса (1. Пролетерска гардијска дивизија, 36, 51, 453. мбр., јединице 12. Корпуса и снаге РВ ПВО.) Током септембра у борбе се уводе 252. окбр и 2. пгмбр (19. септембра), а затим и 3. пгмбр. Од 29. септембра укључена је и 211. оклопна бригада из Ниша, а потом и Гардијска мтбр са својим оклопним батаљоном. Формиране су две оперативне групе-„Југ“ и „Север“и извршено прегруписавање. Поред резервног и активног састава, у операцији ослобађања града учествовале су и бројне јединице добровољаца. 14.септембра деблокирана је касарна и спојене снаге са ТО „Петрова гора“ у самом граду. Иако изразито војно супериорна, ЈНА због многих објективних,али више субјективних разлога није успела да једноставно и брзо изврши задатак. Оклопно-механизоване јединице су углавном ненаменски употребљаване, противно свим утврђеним начелима – за демонстрацију силе или као главне снаге у нападима Најсавременија средства у том периоду тенкови М-84/А и борбена возила пешадије М-80А – дата су резервном саставу који није био у довољној мери оспособљен за руковање великим бројем електронских и осталих сложених уређаја у тенковима и БВП. Последице тога биле су: велики број кварова, неадекватно техничко одржавање из домена посаде, губитак знатног броја индивидуалних комплета за основно одржавање са борбених возила. Изузетно скупа средства избацивана су из борбе због непрофесионалног односа према техници, неоспособљености посада и ненаменске употребе ОМЈ. Изостала су дејства „оклоп на оклоп“. У већини случајева тенкови су коришћени као непокретне ватрене тачке на линијама додира са противником. Неприпремљеност и неоспособљеност посада резервног састава за борбу у градским срединама без класиччног фронта и ван начелне употребе ОМЈ – проузроковале су значајне губитке тенкова и транспортера од противника који је био опремљен средствима за блиску противоклопну борбу и другим минско-експлозивним средствима (као у случају на Трпињској цести у Борову насељу). Такође, изразити недостатак пешадије, необученост за уличне борбе и тзв.“двојно“командовање били су узрок спорог напредовања и релативно великих губитака. Политичка нестабилност у самој Србији узроковала је и лош одзив на мобилизацију резервног састава. Дезертерства и проценти испод 50% одзива били су кључан фактор да се команда одлучи на масовну употребу артиљерије. Ова одлука је имала за циљ истиснути непријатеља, онеспособити га за даљу борбу и нанети му значајне губитке. Међутим, добро утврђена склоништа и боравак највећег дела хрватске паравојске у подрумима и другим утврђеним заклонима, свела је ефекат на минимум и изазвала несразмерно материјално разарање. До краја операција, 90% свих објеката у граду је било уништено или значајно оштећено.
Конкретни помаци и значајни ефекти у напредовању остварени су тек почетком новембра, ангажовањем пре свега снага 1. гмбр и добровољаца, уз подршку неколико специјалних антитерористичких састава. Кроз уличне борбе, кућа по кућу продирало се према самом центру града. Хрватске снаге су се повлачиле услед снажног притиска, уз велике губитке, исцрпљене и са све мање материјално-техничких средстава. Обећана помоћ у опреми и муницији из Загреба никада није стигла. Политички врх Хрватске уз савете „међународних пријатеља“ жртвовао је своје „бранитеље“. Вуковар је требао постати симбол отпора и борбе за „хрватску независност“, што је практично у политичком смислу и остварено. Иако је команда ЈНА плански оставила коридор за евентуално извлачење непријатељских снага у жељи, да се сукоб оконча раније са мање жртава (правац с. Богдановци-с.Нуштар-Винковци), непријатељска паравојска се није извлачила. Положаје су напустили само челни људи, команданти и идеолози ХДЗ. Уз помоћ и договор са представницима ЕЗ (ЕУ) у више наврата дозвољавана је евакуација хрватских рањеника. Уз до тада незабележене уличне борбе, непријатељ је потиснут и разбијен на две групе 16.новембра,преговори око предаје започели су дан касније, а 18. новембра снаге ЈНА су спојиле своје делове у самом центру. Вуковар је био слободан.
Епилог:
Хрватски сепаратисти су имали око 2500 погинулих и рањених, а 1700 их је заробљено или се предало, да би недуго потом међудржавним споразумом били ослобођени.
Снаге ЈНА, територијалци и добровољци (ОС СФРЈ) су имали 1315 погинулих, неколико десетина несталих и преко 2000 рањених. Материјална штета никада није процењена. У граду је 18. новембра 1991. затечено нешто више од 2000 становника, цивила Срба, Хрвата и осталих који су преживели боравећи више од два месеца у подрумима и склоништима.
Под оптужбом за злочин над цивилним становништвом, оптужени су и осуђени пред Међународним судом у Хагу пук.Миле Мркшић и мајор Веселин Шљиванчанин, официри ЈНА. Капетан Мирослав Радић- командир чете, по истој оптужници је био суђен,али и ослобођен као невин. Пред домаћим правосуђем оптужено је и осуђено 15 припадника ТО Вуковар на укупно 207 година затвора. 5 је ослобођено због недостатка доказа.
Исто правосуђе, као ни хрватско или међународно, до данас није оптужило нити једног хрватског команданта, челника нити припадника паравојске за бројне злочине пре ратних и у току операција. Врховни командант, председник председништва СФРЈ у то време Стипе Месић иако евидентно по командној одговорности крив за наведена дела, такође није никада оптуживан нити позиван на одговорност.

Thursday, November 17, 2016

ПАКАО КОШАРА

Неколико месеци трају разговори са човеком који је са својим саборцима већ историја о којој се ћути. Он и његови другови, Пакао Кошара носе у себи јер су вековима удаљени од наслова наших таблоидних строго контролисаних медија.
У себи носе саборце, који су остали на првој линији одбране. Гробна тишина се надвила над Oтаџбином, која им је и данас вреднија од живота.
Теже од ћутања о њиховим заслугама за неуспех два копнена напада НАТО-а је етикета злочинаца којом су обележени. Добили су је сви кад су њихове комаданте оптужили и испоручили у Хаг.
То је нови Пакао Кошара завијен у обланду ЕУропске демократије. То је со коју им додајемо на ране задобијене у Косовском боју који су водили на крају 20. века.
Мало њих зна да је један од оних који су преживели Пакао Кошара после ’99. стигао до места на коме је време стало. Ризик није био ништа мањи од онога кад су држали прву линију одбране. Витез се у име преживелих другова и своје поклонио граничарима карауле Кошаре: „Нека вам је вечна слава – јунаци најкрвавије битке за педаљ српске земље!“
Почетком 20. века Европа ослобођена страха од Османлија није нам дала предах. Генерал-фелдмаршал Аугуст фон Макензен шаље своје војнике на Србију речима: „Ви полазите на српски фронт и на Србију, a Срби су народ који воли слободу и који ce бори и жртвује до последњег“.
Српска војска је препешачила 3.000 километара, а о њеном повратку у домовини у свом дневнику записао је маршал Франше д’Епере: “Српска пешадија на Солунском фронту брже напредује од француске коњице”.
На крају 20. века Северно-атлантски споразумни савез (НАТО) након деценије сатанизовања Срба одлучује се на Агресију. Војна сила 19. моћних држава уз подршку Албаније и терориста ОВК није пробила прву линију одбране на Кошарама.
Борци са прве линије одбране Отаџбине су повезали векове од првог 28. јуна од када изговарамо Видовдан, а мислимо Косовски завет. Не зна се час заветовања – Видовдан је у нама пре памћења. Витезови са Кошара могу мирно пред Милоша – они су заокружили 20. век и очували част непобедиве српске војске.
Наш саговорник неће да се његово име издвоји јер му дани теку у живим сећањима као да се све недавно догађало јер се о Кошарама и мисли у множини. На уводни текст који је утисак вишемесечних разговора каже:
– Сад овако … гледајући историјска догађања, Европа се увек трудила да нас уништи. Од Цара Душана па до данас. У свакој буни, устанку или рату, гурали су нас да што више изгинемо… увек су нам упућивали протесне ноте и мешали се у унутарњу политику. Данас је најгоре што те убијају за твоје добро …

– Ви сте веома критични према Европи, то је много више од Евроскептицизма. Шта је било пресудно за такв однос, који није карактеристичан за младе – за Вашу генерацију. Да ли је разлог томе рат и искуство Кошара?
– Не никако. То је пре свега Косовски завет. Мушка деца треба да се на рођењу поздрављају са „добро дошао осветниче Косова“. Aко следиш светиња коју браниш је изнад живота. Ја дајем три Београда за Пећку Патријаршију.
– Београђани могу бти погођени Вашом изјавом. Београд су већ почели називати антисрпским градом због инертности грађана управо на српска страдања. Да ли и Ви примећујете недостатк емпатије према страдањима Срба?
– Пратим то и морам се сложити да инертност постоји. Међутим, Београд је огроман град који трпи највећи пропагандни притисак специјалних облика рата, који као што видите даје резултате. При том ја имам право да то кажем јер сам шеста генерација рођених Београђана.
– У нашим дугим разговорима помињали сте разне догађаје из Српске историје па се могао стећи утисак да бисте били срећнији да сте рођени у неко лепше време. Да ли је то само утисак или бисте могли издвојити неко време у којем бисте били срећнији?
– Утисак који се стекли није ни нетачан нити је сасвим тачан. И сам често имам супротстављена осећања. Нисам ја „претерано“ млад. Рану младост сам провео под санкцијама, младост у рату, а зрело доба живим под окупацијом. Међутим, ако бих могао да бирам време у којем бих волео да живим и да имам ове године, то би била 1804. или 1914. година. То је било време у којем су част и јунаштво били друштвено вредновани, а није било дилеме око тога да ли Отаџбину треба бранити или не. Некада помислим шта ме даље чека: природна катастрофа, ерупција вулкана, најезда скакаваца … Истовремено се борим и покушавам да учиним нешто да та лепша времена заиста дођу за будуће генерације.
– Истина је да нисте како Ви кажете „претерано“ млади, али сте млади. Колико се сећам Ви сте 1978. годиште. Не бих коментарисала борбу, али ме занима зашто се у Вашим годинама већ борите за будуће генерације? Да ли зато што јунаци и ратовање нису у моди, а мода дезертера и капитуланата је и медијски подржана?
– Па искрено, осећам се као да имам 100 год – старац Фочо од стотину љета. Мислим да и војска и рат значајно утичу на зрелост мушкарца, а оне који подлежу медијској подршци и антипропаганди и не сматрам мушкарцима.
Треба да се стиде пред женама које су ратовале – праве хероине. Имао сам 18. година када сам отишао у војску, са 19. сам као добровољац отишао у рат и све време био на Кошарама. Три пута сам рањаван и данас сам РВИ. Остале су ране, сећање, туга, понос… Немам прави одговор за осећање старости. Можда су то управо ратна искуства која човеку доносе такво осећање, али ништа не тврдим, осим да је осећање ту и да нисам изузетак.
– Разговарали смо све ове месеце о разним темама, а најмање о Кошарама, заправо о том паклу у којем сте били, који је препун емоција које трају и данас. Шта је разлог да углавном говорите о ратним друговима, пријатељствима која су неупоредива са оним мирнодопским? Зашто избегавате да говорите о страхотама Кошара?
– Па све ове године након рата у свим личним кризама схватио сам да никога не занима и не жели да слуша било шта о рату. Није то ни пријтно ни лепо нити је неко спреман да слуша. Ратници ни у бољем окружењу не причају о томе шта су преживели, а ми смо дошли дотле да је злочин бранити Отаџбину.
По то нико није порицао, али се сећам једног разговора у којем сте бурно реаговали на моје исказано дивљење и прилично оштру реакцију при мом изједначавњу Вашег херојства са Обилићем. Захтевали сте доста енергично да не говорим тако о Вама јер ви нисте неки јунак, да је било много храбријих и бољих од Вас, да сте просечан човек који је само одуживао дуг Отаџбини. Сећате ли се тога ?
– Сећам се и остајем при томе јер Ви нисте упознали јунаке који су прошли сва ратишта. Неможете ни предпоставити шта су они преживели. Морате једно схватити. Нису нама потребна признања јер је то наш дуг Отаџбини, али боли неправда, боли сазнање да су друштвено прихватљивији дезертери и они који су бежали и на разноразне начине избегавали рат. Боли што се вреднује оно што би морала бити срамота и стид. Не тражимо признања, али зашто нас извргавају руглу и подсмеху – то је оно што није моуће прихватити. Ми не можемо да се изборимо да Видовдан буде проглашен за ДАН ВЕТЕРАНА.
– Нисте избегавали да кажете да сте три пута били рањени, па ни то да сте се непотпуно опорављени са штакама вратили на фронт. Међутим никако нисте помињали како су Вас другови дочекали, јер је сигурно да Вам нико не би замерио и да се нисте вратили, а многи не би ни помислили да се врате. За мене сте Ви два пута добровољно отишли у рат – добровољно сте се вратили у пакао.
– Како су ме дочекали… као духа да су видели… говорили ми да сам луд што сам се вратио… Али кад су ме угледали, сви су се постројили у строј и стали мирно да ме поздраве… После су ме уз псовке изљубили – то одушевљење уз псовке није могуће описати … За њих могу само једно да кажем… Драго ми је што сам се борио раме уз раме са јунацима као из бајки …
– Колико сам Вас упознала у ових неколико месеци, мислим да је пресудно за повратак било то што нисте хтели да оставите своје другове у том паклу у којем се сваки дан живота броји као добитак. Да ли сам у праву?
– Опција да се не вратим на Кошаре за мене није постојала. Не бих ни на лечење отишао да нисам био свестан да ћу умрети од искравављења. Ту нема рационалног објашњења. Можда је право објашњење тај дочек након повратка, тај ужас пакла и опојна лепота бајке.
– Не могу да не поменем генерала Лазаревића кога сте ми више пута спомињали, а он је управо парадигма трагедије наших бораца, који одговарају зато што су бранили Отаџбину. Истицали сте више пута да је долазио на прву линију одбране.
– Да, то јесте за истицање, јер који генерал обилази прву линију одбране, поготову што је био комадант Приштиског корпуса. И то није све, бринуо је за нас као за своју децу. Волео сам га, највише сам њега волео.
– Пакао Кошара не можемо уз сав труд ни да замислимо. Непрестано сте бомбардовани тако да и становнике Призрена обузима језа при спомену Кошара, пре свега због целоноћних светлости бомби којима су ваше положаје засипали авиони НАТО-а. Непрестани напади и временске непогоде су онемогућавале редовну допрему хране и одеће. Готово сваки дан је неко гинуо, а свакодневно више бораца рањавано. Шта је ипак било најтеже?
– Најтежи је био терен и то не само по томе што је био тежак за одбрану због изложености нападу већ што је то терен таквих стрмина да си морао имати козје вештине да савладаваш те успоне. Уз то још хладноћа и блато. То је било теже од самих борби.
– И на крају да завршимо прегледом битке о којој се толико ћути. Како бисте Ви у најкраћем описали битку на Кошарама и њен исход ?
– За саму битку се може рећи да генерално има два дела – копнени напад у реону карауле Кошаре. Напад је кренуо на велики петак убацивањем диверзантске једиице у позадину, а онда је авијацијом тучено шире подручје. Копнени напад, је трећи део покушаја пробоја за који је изабран пут и тако је нашим јединицама онемогућено коришћење оклопа и борбене технике. То је напад за пробој линије одбране који је НАТО назвао Стрела 1.
Стрела 2 је копнени напад после пропасти Стреле 1. Напад је кренуо преко Паштрика и у њему је учествовала стратешка авијација, која је тепих бомбама засипала наше положаје. План копненог напада Стрела 2 обухватао је артиљериски напад и копнени јуриш мешовитим снагама. До краја, односно до пропасти овог копненог напада преко Паштрика ми нисмо уступили ни метар српске земље.
– На караули Кошаре први напад је сачекала регуларна војска, а на Паштрику прву линију одбране чинили су добровољци, ветерани и искусни официри. Сви учесници ове битке на Кошарама били су свесни да је цео тај терен био ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ.
ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ је остала непробојна, а славна српска војска непобедива. Њих се данас нико не сећа нити их помиње. Мејнстрим званичних медија већ ради на промени свести. Векови се више не смеју бројити Видовданима и зато Видовдан не може бити њихов дан – ДАН ВЕТЕРАНА.
Али они кажу да није крај.
Поносе се што су борци Кошара.
Њихови синови ће се рађати и бити прихватани речима:
„ДОБРОДОШАО ОСВЕТНИЧЕ КОСОВА“!
Текст преузет са:
http://oslobodjenje.rs/ovi-ljudi-nose-paklene-traume-pesma-ce-vas-ostaviti-bez-teksta-dosta-je-cutanja-hocemo-pravdu-video/

Tuesday, November 15, 2016

БОЖИДАР ЖУГИЋ ВИТЕЗ ОД ДУРМИТОРА



"Мађарске фашистичке јединице су продирале са севера у нашу земљу. Југословенска краљевска војска ослабљена издајом Хрвата се повлачила под борбом. У подручју Бачке 10. пешадијски пук се повлачио од Сирига према Новом Саду. Један вод, под командом поручника Божидара Жугића остављен је у Сиригу, да држи одступницу пуку у повлачењу.
Током раних јутарњих часова 13. априла 1941. вод Божидара Жугића је разбио мађарску претходницу, укључујући и три оклопна возила, у Сиригу и након тога се повукао према Бачком Петровцу за својим пуком. Јединица је комплетирана и постројена у селу Гложане у близини Челарева, где командант 10. пешадијског пука пуковник Божидар Ристић одлази на преговоре са агресором. Официри, подофицири и војници стоје постројени, не знајући шта се дешава.
Када је пуковник Ристић под белом заставом пружио пиштољ и сабљу мађарском официру у знак предаје, то поручник Жугић није могао да отрпи; иступа из строја прилази Ристићу и Мађару гласно говорећи: „Господине команданте, шта то радите? Тако се отаџбина не брани!“, потом потеже пиштољ и на лицу мјеста убија издајника Ристића и мађарског официра; баца бомбу на прво мађарско оклопно возило и гине изрешетан митраљеским мецима... У борби која се након тога развила погинуло је 16 наших и неутврђен број мађарских војника. Тело мртвог поручника Жугића окупатор је изгазио гусеницама тенка и кријући га закопао на оближњем салашу, док су тела 16 војника сахрањена на сеоском православном гробљу. Но, не може се све и заувек сакрити.
Словаци који живе у селу Гложане видели су херојски чин поручника Жугића и место где је његово тело закопано, те су 1959. године ископали његово тело и сахранили га на православном гробљу поред посмртних остатака његових сабораца.
Жугићева мајка је након дугогодишњег залагања и молби успела да му подигне споменик тек 1966. године поред Моста на Ђурђевића Тари, толико јој је требало да за то измоли дозволу од нових власти. Занимљиво је да на бисти краљевог официра стоји класична шапка без икаквог знака, јер комунисти нису дозвољавали да се биста уради са српском шапком, нити се допуштало да се на шапки прикаже кокарда под којом је Жугић и погинуо.
Жртвовање и родољубље поручника Жугића, нажалост, још није ушло у историјске уџбенике, неко га се изгледа и мртвог још боји.
Немачки фелдмаршал Максимилијан вон Вајкс, командант Југоисточног фронта, изјавио је за подвиг поручника Жугића:
'Саможртвовање и кажњавање смрћу свог команданта због предаје, највећи је морални чин и патриотско осећање припадника војске, што је својствено српском ратнику и може да служи на част војсци која такве појединце има'.“

Thursday, November 10, 2016

Илија Илић-Други Обилић

Храбром јунаку Илији Илићу, добровољцу у српским ратовима, који се са фронта вратио са осам рана и десет крстова, ордена и медаља, маршал Франше д’Еспере нудио стан и пензију у Француској, а он се захвалио на понуди и вратио се у родни Боровац где је умро у сиромаштву априлу 1938.
Године француски генерал Морис Сарај, командант савезничких трупа, обилазио је српске положаје у пратњи српских команданата Живојина Мишића и Степе Степановића. На положају Камена чука генерал је застао и двогледом осмотрио бугарски положај. – Господине команданте, треба нам бугарски војник – обратио се Степи. То је чуо јунак кога су звали Други Обилић, искочио је из рова и у ставу мирно саопштио да ће он лично да ухвати бугарског војника. – Како се зовеш војниче, из које си јединице, упитао је командант. – Господине команданте, ја сам редов Илија Поп Тоне Илић из села Боровца, Јабланичког среза, Врањског округа, бомбаш Прве армије, прве чете, трећег батаљона, шеснаестог пешадијског пука „Цар Никола други”. Војници ме зову Други Обилић.
Команданти су били одушевљени његовим ставом и одобрили су му да изврши задатак. Док су они обилазили положаје, Илија је, користећи се ратним лукавством, пришао бугарском положају и у први сумрак се кроз шикару прикрао бугарском рову. Када се појавио бугарски официр, као пантер је скочио и шчепао га за врат. Изненађен и уплашен, није се опирао, већ је запомагао и молио Илију да га пусти. Илија га је довео у командно место, а затим га уз обезбеђење и пратњу предао. Заробљени официр је испричао: – Ваш војник је извео изненадни препад. Хитар је и веома јак. Кад ме је заскочио, мислио сам да ме је ухватио медвед, а не човек. Био је као неко ванземаљско биће и нека сила са небеса.
Поред бројних подвига овог јунака, историчар Добросав Туровић у својим делима описује и његов сусрет са командантом, регентом Александром. Наиме, после заузећа бугарског положаја, српска војска је постројена да свечано дочека регента Александра, француског генерала Сараја и команданте српских армија. После извршене смотре, регент је наредио да изађу бомбаши. Први је искочио Други Обилић и у ставу мирно оштро поздравио Александра.
– Јесте ли ви, јуначе, Илија Поп Тоне Илић – упитао је регент.
– Јесам, ваше величанство – одговори одсечно Илић.
– Јуначе, одликујем те Карађорђевом звездом, да и даље служиш нашој војсци за пример. Регент се срдачно руковао са Илијом и на његову војничку блузу окачио Карађорђеву звезду са мачевима. Тада је одликован и италијанском Златном медаљом за храброст.
Илија Поп Тоне Илић рођен је 10. јануара 1893. године у Боровцу код Сијаринске Бање, од оца Тона и мајке Вучице, рођене Мазић. Његова породица води порекло из села Чобића са Косова. Отац поп Тоне Илић био је српски комита и борио се против арбанашког и турског ропства. Пошто су му злотвори ушли у траг, са женом Вучицом бежи у Србију, у село Боровац. Илија се оженио Дивном, рођеном Спалевић, са којом је изродио осморо деце: Милована, Радована, Милоја, Милоша, Даринку, Петру, Лепосаву и Радојку.
У ратовима од 1912. до 1918. године учествовао је као добровољац. На Солунском фронту поднаредник Илија Илић био је најхрабрији борац 16. пешадијског пука. Био је прави горостас, висок преко два метра, широк и кошчат, мрка ока и брка и оштрих црта лица. Дуго војевање завршио је 1918. године са осам рана и десетак крстова, ордена и медаља. У позну јесен те године вратио се са фронта у опустошени завичај. Уместо куће, затекао је згариште и гробове. Све до смрти живео је у крајњем сиромаштву.
Поводом десет година од пробоја Солунског фронта Влада Краљевине Југославије организовала је у Београду прославу којој је присуствовао Луј Франше д’Еспере, командант савезничке војске на Солунском фронту. Испред Белог двора постројили су се јунаци Карађорђеве звезде и Легије части. Био је ту и горостас Други Обилић који је својом фигуром надвисио строј. Био је у сукненом оделу, са опанцима на ногама, на изношеној блузи блистала су одличја. Смотру су извршили маршал Д’Еспере и краљ Александар. Маршал га је питао где је добио Легију части, а он је одговорио: „Господине маршале, на бугарском неосвојивом кршу.” – Да јуначе, добро се сећам, читао сам о вашем јунаштву у нашим новинама – узвратио је Д’Еспере, а затим је рекао српској пратњи да такав јунак не би требало да буде у тако оскудној одећи. Приметио је да Срби изгледа не знају за његове јуначке подвиге. Понудио му је пензију и стан у Француској, али је он захвалио на понуди и вратио се у завичај.
Десет година после тога, 1938. године, разболео се од стомачних болести, па су га синови воловским колима одвезли у приштинску болницу. – Докторе, ако ме вечерас не оперишете, умрећу, рекао је лекару, а он му је узвратио да ће још дуго живети. Те ноћи је умро. Синови су га довезли кући. Уз војничке почасти сахрањен је на гробљу у Сијаринској Бањи.

Wednesday, November 9, 2016

Дукс Чикаго

Дуго тражени дукс са већ добро познатим мотивом. Потрудили смо се да направимо квалитетан дукс у прилог чему говори избор најквалитетнијег брушеног памука и израда сито штампе на воденој бази са машинским везом најсавременије технологије.






Monday, November 7, 2016

Шоље са патриотским мотивима










Израдили смо серију шоља са уникатним мотивима. Тренутно доступне, достава широм СвеСрбадије.
Произведено у СвеСрбији,
Цена 450рсд+птт.
Количине ограничене


Saturday, November 5, 2016

Креће се лађа Француска-Бранислав Р. Милосављевић

Бранислав Р. Милосављевић (аутор песме "Креће се лађа француска") рођен је у Пожаревцу 14. августa 1879. године. био је први управник Драча 1912, објавио 4 збирке, углавном родољубивих и политички ангажованих песама, аутор је песме Изгнаници, познате под насловом Креће се лађа Француска. У Балканским ратовима за посебно истицање у командовању првим борбеним пешадијским јединицама на Косову, приликом заузимања Албаније 1912. и у Брегалничкој бици 1913. више пута одликован за храброст и ванредно унапређен. По повратку из немачког заробљеништва погинуо је у енглеско-америчком бомбардовању Београда, на други дан Ускрса, 17. априла 1944.

Отац, трговац, командир батаљона Народне војске, учесник је ратова 1876-1878. и 1885, мајка родом из Београда, чешко-немачког порекла из Будвајза. Имао је пет сестара.

По завршетку основне школе и гимназије уписао Војну академију у Београду и ступио у војску 1896. Завршио 29. класу Ниже школе Војне академије 1899. са одличним успехом, 18. у рангу од 77. питомацаи 13. класу Више школе Војне академије 1905, 11. у рангу од 50 официра.

Унапређен у чин потпоручника 30. маја 1899. и распоређен у београдски гарнизон 5. јуна 1899 Као потпоручник и поручник од 15. марта 1902. је наставник и водник у Пешадијској подофицирској школи, од 28. марта 1903. водник у 9. пешадијском пуку „Књаз Никола I“, Пожаревац. Од 2. септембра 1903. слушалац Више школе Војне академије и дисциплински официр - водник у Нижој школи Војне академије.

Даље кретање у служби: од 10. октобра 1905. командир чете у 11. пеш. пуку „Карађорђе“, Крагујевац; од 13. новембра 1907. у 8. пеш. пуку „Књаз Александар“, Београд; од 2. децембра 1908. на служби у 7. пуковској окружној команди Дунавске дивизијске области, Београд; од 3. априла 1910. командир чете у 14. пеш. пуку Тимочке дивизијске области, Књажевац; од 20. јула 1910. у 12. пеш. пуку 1. позива „Цар Лазар“, Крушевац.

У Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. капетан 2. и 1. класе, командир 1. чете 2. батаљона 12. пеш. пука 1. позива „Цара Лазара“ Шумадијске дивизије. Учествује у свим борбама, од првих ратних операција код пограничних караула на Преполцу и Мердару16. октобра 1912, преко Тенеш-дола, Подујева до Газиместана.

Његов батаљон је 21. октобра 1912. први избио на Косово поље, односно Газиместан Зато, као и због успешности и пожртвованости у борбама за ослобођење Косова, командант Треће армије генерал Божидар Јанковић, у знак нарочите пажње, са 2. батаљоном 12. пешадијског пука 1. позива „Цара Лазара“ свечано улази у Приштину 22. октобра 1912

Као командант претходнице Шумадијско - албанског одреда први пут прешао Албанију у зиму, новембра 1912. од Призрена преко Љеша, Кроје, Тиране до Драча и Каваје. Шумадијско-албански одред заузео је 26. новембра Кроју, 28. новембра Тирану и 29. новембра Драч, где је српску војску свечано дочекао митрополит драчки Јаков.

Бранислав Милосављевић одређен је за првог управника Драча. Упутио је писмени поздрав становништву, образовао градску управу и поставио за председника општине Петра Ђурашковића и „тактичким држањем и умешношћу брзо стекао симпатије и поштовање Драчана“.

У околини Драча и код Каваје успешно учествује у умирењу побуњених арнаутских села и избавља опкољене четнике у Пекињу. Предложен и за унапређење и за одликовање.

У Другом балканском рату као командир 1. чете 2. батаљона 12. пеш. пука 4. јула 1913. налази се у првом борбеном реду који је запосео врх Рајчанског рида, што је била пресудна победа у бици на Брегалници.

За показану храброст и посебно истицање у командовању више пута је одликован и унапређен 1913. године: Сребрном „Обилићевом“ медаљом за храброст 5. маја 1913., Златном „Обилићевом“ медаљом за храброст 30. новембра 1913., распоређен је на службу за генералштабне послове на место ађутанта Ибарске дивизијске области 10. септембра и ванредно унапређен у чин мајора 31. октобра 1913.

За време Битке на Дрини ађутант Ибарске дивизије са седиштем у Косовској Митровици и Новом Пазару, која служи као веза између србијанске и црногорске војске у операцијама у Источној Босни и Западној Србији .

Највећи успеси Битке на Дрини били су заузимање Вишеграда, Сребренице 18. септембра, Хан Пијеска 27. септембра и Земуна, као и избијање црногорске војске изнад Сарајева на Пале 25. септембра 1914. и овладавање Јахорином и Романијом.

Новембра 1915. по други пут прелази Албанију. Борави на Крфу, након чега је у групи официра која је почетком септембра 1916. отишла у Русију због преузимања команде у Српској добровољачкој дивизији.

Фебруара 1917. у Русији распоређен за команданта батаљона у Другој српској добровољачкој дивизији у саставу Српског добровољачког корпуса са седиштем у Одеси, који је инкорпориран је у руску војску.

Фебруарска и октобарска револуција 1917, пресудно утичу на повлачење корпуса из Русије и одлазак на Солунски фронт. Друга добровољачка дивизија транспортована је са југа Русије из Александровска (Запорожје) на Север до луке Архангелск на Белом мору, одакле је преко Баренцовог мора и Норвешког мора, бродовима отишла до Француске. Француском је са севера до југа војска превезена возовима да би бродовима Средоземним морем стигла у Солун.

Током боравка српске војске у Солуну дошло је до одсудног обрачуна у српској војсци у ком је након Солунског процеса потиснута Црна рука. Бранислав Милосављевић није припадао ни једној од супротстављених неформалних тајних група у војсци, чији утицај на војску и политику може да се прати до 1941. Официри црнорукци који су били у Српском добровољачком корпусу, након Солунског процеса решили су да остану у Русији.

У избегличком логору у Микри код Солуна спевао је песму Изгнаници која је данас позната под насловом Креће се лађа Француска.

С обзиром на искуство стечено у Русији у јединицама мешовитог националног састава у којима су се налазили различити народи нове државе, одређен је на дужности у Славонију, где је супротстављање новој држави најчешће било усмерено против војске. Одликован орденом Светог Саве 5. реда (1.12.1920).

До 1920. на служби је у Панчевачкој пуковској окружној команди, када је (30. новембра) именован за гарнизонара у Славонској Пожеги. До краја 1922. као потпуковник, командант је гарнизона и 1. батаљона 5. пешадијског пука „Краља Милана“ Дринске дивизије у саставу Прве армије у Славонској Пожеги. После Пожеге, до 12. марта 1923, налази се на дужности команданта места и 3. батаљона 5. пешадијског пука „Краља Милана“ у Броду на Сави (Славонски Брод).

Од 1923. године до краја 1926. на дужностима је у Бањој Луци. Од 12. марта 1923. помоћник је команданта Бањалучког војног округа. У чин пуковника унапређен је 1. маја 1925, а обављао је дужност команданта места у Бања Луци. Од 13. новембра 1926, у пензији и резерви. Од 1927. до 1941. живи у Београду, где сарађује са новинама и часописима.

1941. реактивиран је као пешадијски пуковник. После Априлског рата био је у заробљеничком логору у Немачкој, одакле се враћа 12. јуна 1942. у Београд. На други дан Ускрса, 17. априла 1944, погинуо је у 65. години живота у англо-америчком бомбардовању Београда у улици Милоша Великог. Његово тело пренето је, после завршетка бомбардовања, у порту манастира Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку, a сахрањен је на Новом гробљу у заједничкој гробници погинулих у бомбардовању.

Бранислав Милосављевић оженио се 1. августа 1910. године Зором, кћерком Константина Радовановића, судије касационог (врховног) суда, праунуком војводе Цинцар-Јанка Поповића. Имао је петоро деце. Старији син инж. Ратибор Милосављевић (1912-2002) имао је сина Зорана Милосављевића. Млађи син др. Игор Милосављевић (1920-1980), био је неуропсихијатар, доцент на Медицинском факултету, начелник одељења и једно време вд. управник Неуролошке клинике у Београду. Кћерка Вера Ћирић, рођ. Милосављевић, наступала је у младости заједно са старијом сестром Босиљком у балетској групи Маге Магазиновић, завршила је Уметничку школу Бете Вукановић и била је сликар.

Бранислав Милосављевић до рата становао је у породичној кући у Делиградској 9, која је, заједно са суседном симетричном кућом у Делиградској 7 у власништву Томе Цинцар-Јанковића, према пројекту Стојана Тителбаха, дворског архитекте, представљала јединствену целину. По повратку из заробљеништва становао је у породичној кући у Краља Милутина 14, која је била оштећена у бомбардовањима, а једна неексплодирана авионска бомба остала је у кровној конструкцији куће све до 2002. године.

Објавио је 4 издања збирке „Мач и лира“, Београд 1909, 1922, 1930, четврто допуњено издање излази под насловом „За Отаџбину“, Београд 1936. Објављен му је и један сепарат из зборника „Напред за Југославију“, Београд 1937. Пошто део песама није поново штампан, збирка „Мач и лира“ из 1909, знатно се разликује од наредних издања.

Објављивао је у многим часописима и листовима своје песме и преводе песама са руског и немачког, а највише Љермонтова, Гетеа и Шилера. Писао је под утицајем романтичарске поезије, а посебно песништва Ђуре Јакшића. У збиркама објављеним између два рата, заступљене су песме из ратова и бројне политички ангажоване песме. Основна идеја његовог „политичког“ песништва, на које је бурно реаговала загребачка штампа називајући га „Бардом Југославије“, јесте да је за очување нове државе неопходно свим мерама учврстити јединство и заједништво народа нове земље, оштро се супротстављајући свим сепаратизмима. Делећи политичке ставове и емоције са, слободно се може рећи, целокупним српским официрским кором његове генерације, најоштрији је противник Хрватске сељачке странке и Хрватског блока, главне сепаратистичке снаге у Југославији, што отворено испољава у својим песмама. Подједнако одлучно супротставља се ширењу комунистичких идеја.

Иако је, као официр, бринуо да му се не пребаци „политизирање“ “ и истиче да никада није имао везе са политиком, при чему мисли да није био члан ниједне од неформалних војно-политичких група, као што су биле Црна и Бела рука, објављивао је у многим новинама и збиркама експлицитно политичко-полемичке песме. На његову оштру и често личну критику није се са благонаклоношћу гледело, поготово када је 1925. Хрватска сељачка странка ушла у владу. И његови сарадници имали су проблема, о чему сведочи у штампи разматрани случај проф. Ферка Ковачића, уредника Пожешког гласа, који је због објављивања његових песама у уводнику листа превремно пензионисан.

Предговор издања из 1930. и 1936. завршава са речима у којима је јасно и недвосмислно изражено његово најчвршње уверење да је нову државу потребно подићи на „пиједестал предратне Србије“ којој се „сви други лични обзири имају да жртвују са геслом „Отаџбина изнад свега“.

Под утиском дугих путовања морем током повратка из Русије у Микри у Солунском пољу 1917. спевао је песму „Креће се лађа Француска“. Наслов песме је „Изгнаници“, али је постала позната као Креће се лађа Француска. Песму „Изгнаници“ први пут је објавио у збирци „Мач и лира“ из 1922. године. У издању из 1930. у напомени истиче да „Ова песма данас свима позната пева се са измењеним текстом“. Бранислав Милосављевић, који је свирао виолину, вероватно је аутор и мелодије. Његови нотни записи могу се видети у првом издању збирке „Мач и лира“.

Његов теча Симеон Сима И. Соколов (1848—1918) . као поручник српске војске и комитски војвода, по налогу генерала Ђуре Хорватовића, за време српско-турског и руско-турског рата 1877-1878., подигао је 18. децембра 1877. у турској позадини код града Трн у данашњој западној Бугарској „Шопски устанак“, због чега му је поводом стогодишњице устанка 1977. у Бугарској у селу Врапче у трнској општини, као националном хероју из времена борбе за ослобођење Бугарске од Турске, подигнут споменик, а документа и личне предмете породица је предала Националном историјском музеју и Народној библиотеци „Св. Кирило и Методије“ у Софији Соколов се, као стипендиста хаџи-Дине, духовника Милоша Обреновића, школовао у Србији, где је стекао основно и средње образовање и завршио Велику школу и Војно училиште за обуку командира. У ратовима служио је као српски и руски официр, одликован је српским одликовањима Таковским крстом и Златном колајном за храброст, а био је и први деловођа Војне академије основане 1880. у Београду. Касније, као посланик у бугарској Скупштини, предузетник и резервни капетан бугарске војске живео је у Бугарској, где пружа помоћ Николи Пашићу за време његовог изгнанства из Србије Као словенофил затечен је српско-бугарским ратом у ком није учествовао. Његов син Алекасандар Соколов, студент рударског факултета у Русији, као четник-комита погинуо је 18. септембра 1903. у Илинденском устанку код села Витош у Кочанском крају у данашњој Македонији.

Бранислав Милосављевић је деда глумца Зорана Милосављевића.

https://www.youtube.com/watch?v=_vQpIoTkML4