Фејсбук презентација-СвеСрбија

Wednesday, March 29, 2017

КОШАРЕ-ЦРНИ ПЕТАК


Велики Петак 09. април 1999. године.
Између 04:30 – 05:00ч ујутру

 Заседно место Ц3/6 дубинска заседа са изласком на граничну линију са Албанијом.
Само заседно место било је стотинак метара од граничне линије. На ивици шуме смо имали пар ровова одакле смо имали поглед на граничну линију - део Маја Главе и чистину која је водила до албанске карауле Падеж. Ноћу смо се спуштали у дубински део заседе која се налазила у шуми 100-150 метара испод, где смо постављали кружну одбрану (заседу) поред шатора.
Јутро након непроспаване ноћи у заседи понестало нам је воде. Хтели смо да пошаљемо млађу војску по воду, али Грубић их је зауставио. Погледасмо у Грубог изненађено, а он нам је одговорио: „Имам неки чудан осећај. Нешто ми не да мира. Идем ја по воду". За њим су кренули Чкребо, који је понео снајпер, и Криви. Остатак је остао на заседном месту.


После неких двадесетак минута вратио се Криви и рекао да су опазили човека са моторолом близу граничне линије. Нас тројица: водник Јагуар (Васојевић),  Дражић и  Остојић кренули смо са њим да би се нашли са Чкребом и Грубићем остављајући седморо људи на заседном месту. У међувремену смо, системом везе, добили зелено светло из карауле да га пресретнемо. Предвођени водником Васојевићем, нас шесторица, пели смо се узбрдо по неприступачном терену држећи растојање од 9-10 метара. Када смо дошли до највише тачке почели су да пуцају по нама. Сви смо залегли тражећи заклон и притом формирали „потковицу” упадајући у непријатељску форму слова „Г”, на обострано изненађење. Као да су знали где нам је заседно место. На челу потковице, на том малом узвишењу које ми  се чинило у борби  као планина, били су водник Јагуар, Грубић и Чкребо, Дража испод њих лево, а Криви и Остоја десно поред једне огромне букве. Шума је врвела од непријатеља стапајући их са шумом. Да су терористи сачекали који минут да кренемо да се спуштамо, да нису били лаки на обарачу, вероватно би сви били мртви.
 Били смо изнад њих и самим тим смо имали бољи стратешки положај и прегледност. Већина њих није успела да нађе никакав заклон, пошто су били на полу-отвореном напредовању директно (испод) испред нас. Почела је општа пуцњава и галама! Доста их је пало у том првом „сусрету”. Гађали су нас ручним ракетним бацачем чији је пројектил завршио у дрвету под косином изнад нас, а други високо у крошње дрвећа. Чкребо који је био са снајпером, првим метком промашује шиптара, баца оптику због веома мале раздаљине, неутралише двојцу са ручним ракетним бацачем и митраљезом које су носили. После отприлике пола сата размене жестоке ватре зачуо се глас са њихове стране, као команда, и пуцњава је престала. У ваздуху се осећао мирис барута и дима. Подигавши главу приметио сам изрешетано дрво букве на свега десетак сантиметара од себе, изнад удубљења у земљи у коме сам нашао заклон. У том тренутку је Груби повикао: „Дражо! Остоја! Опкољавајте!” .  Ретко ко може да одреагује као Груби и Јагуар, уз Грубићеве повике: „Ајде ово смо чекали, леви батаљон крени напред! Турци дошао вам је Црни Петак!”, Груби још једном повикао: „Дражо, Остоја крените напред побијте банду!”. Јагуар је прихватио „игру” Грубог, и кренуо да виче „Јуриш!”. Тада креће концентрисана ватра према терористима.
 Био је ово врло важан психолошки моменат, како за наше момке тако и против шиптарских банди. Ово се може сматрати „психо-ратом”, јер су се наши надали да међу шиптарима бар неко разуме српски. Поента је била заварати бројно стање наших граничара и шиптарима доказати да нас је више.
Наши момци, не својом вољом, разбијени на два дела (7+6) у функцији два одељења чинили су збуњујући фактор привида бројног стања, и комплетног штита одбране. Све је то ишло на руку претходној игри Јагуара и Грубог.
Та врста „игре” се наставила и на моторолама, Јагуар и Груби су намерно оставили отворену везу на мотороли, како би се чуло њихово командовање, пуцњава и ломљење непријатеља, да би преосталим заседама подигли морал, како не би дошло до панике.
Опет је почела пуцњава, вичући и дозивајући, покушавали смо да заварамо непријатеља да нас има више, иако смо свесни да смо бројчано далеко надјачани. У паузи смо чули како нас дозивају на њиховом језику: „Драже! Остоје”. После тога сам се издрао на Грубог уз псовке што нас дозива именима...
Њихове маскирне униформе стапале су се са околином. Неутралишући већи број непријатеља почели смо да остајемо без муниције, а њих је и даље било по шуми. Изгубивши појам о времену, у прекидима борбе договорили смо да се спојимо са остатком заседе, за коју нисмо знали да ли су преживели јер се чула пуцњава и из њиховог правца. Знали смо да морамо да се извучемо са тог положаја  У тренутку затишја, водник Васојевић је наредио покрет. Оставши без муниције, ставио је аутоматску пушку на леђа, и пиштољем нам давао одступницу. Јагуар је био први у нападу испред своје војске, али и последњи када је одступала.
 Трчећи кроз шуму једним делом смо морали да прођемо кроз наше минско поље које је поставњено крајем 1998. године. Шумом су одјекивали звуци пуцњаве и метака упућених нама. У једном тренутку чујемо Остојино запомагање који се заглавио у шибље и жилаво растиње и не може да се извуче, па смо морали да реагујемо. Приближавајући се заседном месту које смо оставили, видели смо силуете наших другова. Неко је повикао :„Не пуцајте! Ми смо!” и улетели смо на заседно место. Док смо притрчавали, имали смо снажно покривање ватром од стране другог дела заседe, а акценат је имао митраљез М-84 којим је управљао Џамић. 
 Осетили смо олакшање када смо видели да су сви живи. Срећом, ни од нас ни од њих, нико није био рањен.
Грубић је отрчао до минобацача и почео да дејствује у правцу граничне линије све док је имао мина. Преко мотороле смо потражили помоћ минобацачког вода из дубине наше територије под кодним именом „Мачак”, који је имао координате појаса око граничне линије. Наводили смо га да гађа место на коме смо упали у потковицу и цео тај део око граничне линије. После пар мина где је прва завршила веома близу нас, шумом су одјекнули крици. Грубић је викао: „Браво! Само гађај...”. Јављено је моторолом Шарцу да део разбијене групе иде ка њему...
После неког времена јавили су нам са карауле Морина да велика група људи у црном иде ка нашем положају. Недуго затим моторола нам је отказала, па смо остали без јединог система везе, јер нам је то био трећи дан заседе, а заседе су се мењале на 48 сати и нисмо више имали резервне батерије. Пребројавајући  муницију  схватили смо да је имамо веома мало и пао је договор да кренемо према караули. Покупили смо најосновније ствари и кренули.
Идући споредним путем, који је водио до задње стране карауле, дошли смо до виса испод кога се налазила караула, када су почели да дејствују по нама са нашег другог заседног места Раса Кошарес - кота 601. Тада смо схватили да је то заседно место пало и кренули смо да се спуштамо ниже према потоку и у шуми почели да налазимо наше војнике. Било је рањених, један од њих је био заставник Стојанов. Из њихове приче сазнали смо да је караула нападнута као и сва остала заседна места, да су били под тешком паљбом артиљерије. Покупили смо рањене и заједно са осталима кренули да се извлачимо потоком према селу Кошаре. Константно смо били под минобацачком ватром, али нас је стеновит терен штитио... Кад смо стигли тамо већ је почео да пада мрак.

Тог Великог Петка заседно место Ц3/6 је прво нападнуто, и да су ту прегазили наше момке у заседи могли би са леђа да приђу караули. Сачекали би војску у повлачењу која не би имала икакве шансе да се томе супростави. Изненадни напад шиптара, плаћеника из разних делова света, је осујећен од стране ових војника. 
Касније смо сазнали да се група од двадесетак граничара, која нам је долазила у помоћ носећи муницију са карауле предвођени водником „Олујом”, коју смо тражили док нам није отишла батерија на мотороли, не знајући да је уопште кренула, мимоишла са нама и остала ту ноћ на заседном месту између 9. и 10. априла без сукоба са непријатељем!
У смислу да нас је тај дан на Велики Петак само Бог сачувао, да 9. априла нико није погинуо на целом рејону карауле Кошаре, од толике силине напада! 
110 граничара је без озбиљније помоћи у наредних 48 сати бранила рејон карауле Кошаре, почев од заседе Ц3/6, изванредне позиције десетара Шарца који је имао положај укопан у брду изнад колибица поред карауле. Он је гледао на пинц стазу и чистину окружену ниским растињем и тако је дочекивао терористе малтене на чистини! Десетар Пантовић, који је предводио групу која је истрчала код старе карауле испод саме граничне линије без система везе, јер није било моторола, остао је скоро дан и по на том положају окружен терористима! Саме карауле која је пружала подршку минобацачима водницима „Олујом” и „Пламеном”, који се вратио на трактору кад је чуо да је караула нападнута и подршка ДШК митраљеза 12.7мм кинеске производње који је заробљен '98 године са алуминијуским редеником који се на крају и заглавио где је рањен потпуковник Трајковић који је наредио повлачење 3 БОВ-а који су дошли дан раније! Заседом на коти 502 која је одбијала терористе на том делу рејона где је пут водио преко Жар барака до Јасића и Јуника. Заседе на 601 Раса Кошарес, која је цело јутро трпело артиљеријске нападе на тај врх који је био 30 са 30 метара који је преоран од силине напада где је део људства прешло на 502, а део спустио у шуму према караули! Ниједног тренутка нисмо помишљали на повлачење јер смо очекивали помоћ. Нико нам није веровао да је дошло до масовног напада јер је потпуковник Ђурковић, касно увече у селу Кошаре, рекао да нас је напала шачица шиптара и да морамо да се вратимо! На констатацију да остане и крене са нама назад ако је тако, уследила је прича о битности и важности да се врати доле! Гледали смо његов џип како се спушта доле према Батуши, заузимајући положај на вису изнад куће у селу Кошаре само са стрељачким наоружањем без икакве помоћи... Да смо се одржали касније на вису Опљаз који је 400-500 метара ваздушном линијом од граничне линије до краја рата!
Биће упамћена акција по речима покојног Грубић Драгана, коју је годину касније, пре погибије 2004. године изрекао својој браћи граничарима:
„Када размишљам о целој ситуацији, све што се дешавало на Велики Петак пред Васкрс... Подсећало ме на Христа и 12 Апостола, тј. водник Јагуар и нас 12!”
preuzeto sahttp://cojstvo.rs/%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%9A%D0%BE%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B5

Friday, March 10, 2017

ШОТЕ МОРИ ШОТЕ

Пет дреничких села – Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце – под својом влашћу држао је мали цар, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим до зуба наоружаним качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије није смела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју “државу”, “мали цар” им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук…
Дреница је требало да буде једна од база у којој ће се, до Рамазана 1924, окупити одметници са разних страна, да би на Бајрам дигли сународнике на устанак! Вече уочи Бајрама, једна војно-жандармеријска јединица опколила је Дреницу. У зору, Азем Бејта је позван на предају. Шиптари су припуцали. Пуковник Стојановић наредио је артиљеријску паљбу. Борба је трајала читав дан. На згаришту до земље разрушене и спаљене Галице, остало је 125 мртвих качака.
О судбини Азема Бејте дуго се ништа није знало. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га је рањеног изнела из обруча његова жена и ратна другарица, Ћерима, звана Шота Галица. Али, како је у путу убрзо умро, тело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева. Сви присутни су се тада заклели, дали “бесу”, да никада неће одати тајну његовог гроба. Ипак, Шиптари су и ову “бесу” погазили, па су 1971. године кости овог разбојника, пљачкаша, сецикесе и садисте, који је жртвама одсецао уши, свечано су изнете из јаме и сахрањене. А Азем Бајта проглашен за “националног борца”.



Чим споменемо реч “шота” ми помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Порекло имена Шота долази управо од имена Шота Галица, имена жене србомрсца “качака” (одметника) Азема Бејта.Ова шиптарска амазонка носила се као мушкарац и ратовала под мушким именом Ћерим.

Шота Галица је након мужеве смрти зулумчарила и предводила одметнике.

У српском народу сачувано је сећање на ужасан догађај када је Шота ухватила шесторо српске деце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ.

Док су деца горјела Шота је са “качаницима” играла своју игру око ватре, оријала и певала: “Шоте, мори шоте / шоте машала / давно желим шоте, мори, да те играм ја!”

На месту страдања невине дечице подигнута је спомен-плоча која је стајала до краја 2. Светског Рата.

„Шота” није настала тако давно, да се је људи не би сећали односно знали како је настала.

Сада је на Вама народе, да ли ће те на следећем весељу, заиграти шоту.

ПРЕУЗЕТО СА http://cojstvo.rs/%D0%A8%D0%BE%D1%82%D0%B5-%D0%9C%D0%BE%D1%80%D0%B8-%D0%A8%D0%BE%D1%82%D0%B5