Фејсбук презентација-СвеСрбија

Thursday, April 20, 2017

Мајица ПРИШТИНСКИ КОРПУС


Састав памук-ликра(96-4%)
Ојачање на врату
Сито штампа-водене боје
Етикете жакар
Произведено у СвеСрбији



Заборављеном анђелу, Слободану Стојановићу

Заборављеном анђелу, Слободану Стојановићу
- Mихајло Меденица 



Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…
Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила..
Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице…
Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.
Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?
Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави.
Ниси се плашио ножа, зашто би?!
Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима…
Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку?
Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!
Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…
Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збеги из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!
Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!
Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв…
Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…

Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту…
Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?!
Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити…
Слободане, Слобо, анђеле…јеси ли, нема на ножу више места од крви..?
Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал то не боли. Уопште!

Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце!
Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…
Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово!
Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни!
Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…
Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају.
Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио!
Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима…
Познао те је тата, јесте!
Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…
Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ…

Ма, не би разумео, тек си дете, схватичеш кад оддрастеш!
Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?!
А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си!
Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си!
У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!
Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство!
Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?!
Мали си, сине, схватичеш.
Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…
Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути…
Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…

Monday, April 17, 2017

Милица Ракић

Милица Ж. Ракић



Милица Ракић (1996-1999) је трагично настрадало  дете у агресији односно НАТО бомбардовању СР Југославије у пролеће 1999. године, које је познато још под шифрованим именом "Милосрдни Анђео".
Милица је имала свега три године када је ракета НАТО авиона погодила њену кућу у београдском насељу Батајница, тог кобног 17. априла 1999. године и усмртила је. Постала је тако симбол страдања и невиних жртава у бомбардовању Србије и Црне Горе, на крају 20. века.

  

БИОГРАФИЈА
Милица Ракић је рођена 9. јануара 1996. године у Београду. Живела је у улици Димитрија Лазаревића Раше бр. 8, у насељу Батајница које се налази у београдској општини Земун, на путу према Старој Пазови. Њени родитељи Душица (1959.) и Жарко Ракић (1956.) пре Милице добили сина Алексу рођеног 1990. године, који се веома обрадовао када је добио млађу сестру. Жарко Ракић је иначе Крајишник, родом из села Колунић код Босанског Петровца, који је дошао касних 1970-их година у Земун, у потрази за послом. Радио је као прецизни механичар у предузећу ИПМ - Земун. Упознао је своју будућу супругу Душицу, на Бежанији касних 1980-их година и ожено је 1989. године.


СТРАДАЊЕ
24. марта 1999. године, НАТО пакт покреће бомбардовање СРЈ односно Србије и Црне Горе, ради "спречавања" хуманитарне катастофе у јужној српској покрајини Косово и Метохија, јер се тамо већ две године водио прави рат између албанских терориста и српске полиције. Албанске терористе су још од 1996. године војно, економски и технички помагале америчке и британске фирме специјализоване за "мале ратове" и револуције у земљама Трећег света. Тако да је ово било директно мешање НАТО пакта у унутрашње ствари једне суверене европске државе СР Југославије. Већ од првог дана НАТО ракете нису бирале жртве, него су погађали често и цивилне циљеве, односно зграде, куће, школе, болнице, цркве, културно-историјске споменике и др...
   

Милица Ракић је на дан своје смрти нацртала цветиће лале и залепила на зид. Иначе, Ракићеви рођаци из Републике Српске су од првог дана бомбардовања СРЈ звали да дођу код њих, да се склону, али Жарко није хтео ни да чује.
17. априла 1999. увече око 21 сат започела је ваздушна опасност над Београдом, што је значило да НАТО авиони поново долазе у своју геноцидну мисију са циљем нових убијања и уништавања. Око 21:45 сати ракета погађа кућу Ракићевих у Батајници. У том моменту мала Милица је била у купатилу на ноши, док је њена мајка Душица отишла за час у собу да припреми Милици кревет за спавање. Врата купатила су била отворена. Одједном се чула детонација, затим прасак и ломњава стакла и купатилских плочица, фасаде... Жарко је потрчао до купатила и видео стравичан призор како му дете мртво лежи на поду, све је било пуно крви, надајући се да је ипак можда жива. Узео ју је у руке, а затим сјурио се низ степенице, па у аутомобил одвезавши је до Земунске болнице. Тамо су је примили дежурни лекари. Тужну вест о смрти мале Милице Ракић, лекари су саопштили Зорану Благојевићу, Жарковом зету у поноћ.
 Жаркова сестра Милка Благојевић, иначе професор се сећа тог кобног 17. априла:
- „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи... Сада знам и не разумем. Оставила сам код куће сина Илију, шестогодишњака - Миличиног брата. Она му је била најближа... Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.”

Богдан Мириловић (71), комшија Ракићевих такође не може да заборави тај страшни дан:
- „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву и запомагање.”

 
Још један комшија Феми Сумети (37), у истој улици из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи. У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића (21):
- „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу... 2011. године су ми извадили парче гелера из ноге али сумњају да је још остало... Играо сам се често са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около...”.


ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
За Ракиће и Миличину родбину, је време стало, бол не јењава ни после толико година од трагичне смрти њихове Милице, још су у истом стану и свакодневно гледају на зиду рупе од гелера. У доба Миличине погибије, Душица није знала да је трудна. Одлучила је да ипак роди бебу, тако да је своју трудноћу провела између кревета и батајничког гробља, где је често одлазила да се "исприча" са Милицом. Ракићи су почетком 2000. године добили још једно дете: девојчицу Анђелу, која им је поред сина Алексе једина радост и разлог за живљење. Анђела Ракић, своју покојну сестру зна из родитељских прича и са слике.
Иначе, Миличину породицу Ракић редовно обилазе политичари и новинари крајем марта или почетком априла, за рад скупљања јефтиних поена. Они тешко живе, крпе крај са крајем... Син Алекса је завршио за кувара, али не може да нађе посао. Жаркова фирма је у стечају, не добија редовно плату, чак ни за толи оброк и превоз.
Поред свега тога породица Ракић је протеклих година трпела невероватне неправде, што им је додатно наносило бол и увећавало тугу за малом Милицом. Прво су општинске власти из Земуна хтели да им сруше кућу, јер је "нелегално" саграђена. У последњем моменту је спречено, јер је комунали инспектор одбио да им сруши кућу, када је чуо да је ту погинула Милица Ракић. У Батајници је покренут фубалски турнир, са именом Милице Ракић. Отац Жарко је редовно долазио на те турнире јер је и сам у младости играо фудбал на позицији левог крила. Док су тај турнир водили Жаркови пријатељи све је било у реду, касније преузимају неки други људи из месне заједнице, који су најправили ујдурму од свега и само блатили име Милице Ракић. Довели су спонзоре, почела су намештања утакмица, а дешавало се да забораве да одрже минут ћутања за покојну Милицу. Жарко им је забранио да користе име његовог детета за тај турнир.
Породици Ракић ово није била једина смрт у ратовима на простору СФРЈ. Жарков брат Здравко је био специјалац у српској полицији, који је погинуо 1994. у Западној Босни, на ратишту.  Жаркови родитељи су се вратили на огњиште, након "Олује" и "Маестрала" у своју родну кућу, која је била запаљена од хрватских бојовника. Умрли су 2007. и 2013.



СПОМЕНИЦИ
У Батајници је направљена спомен чесма са именом Милице Ракић, а у централном београдском парку Ташмајдан, постојао је један споменик са исписаним именима 78-оро деце која су убијена 1999. у бомбардовању НАТО пакта и бронзана  спомен-биста Милице Ракић.
Градске власти по налогу политичара су ту бисту склониле 2001. године, да не би вређала и подсећала представнике НАТО алијансе и Европске Уније приликом посете Београду, на стравичне злочине у којима су учествовали 1999. године



ОДЛАЗАК У ЛЕГЕНДУ
Српска Павославна Црква је покренула иницијативу да се Милица Ракић канонизује, што значи да ће бити проглашена за свеца. У манастиру Тврдош, који се налази на самом југу Републике Српске, код Требиња, направљена је фреска са ликом Милице Ракић, а праве се и иконе. На фресци пише: ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''.
О малој Милици Ракић су данас испеване бројне песме, сврставајући је у ред анђела. 

Tuesday, April 4, 2017

Никола Марић-ПОСЛЕДЊИ ТРЗАЈ ЖУТИХ


Има ли шта лепше него кад дође дан када највеће демократе престану да верују и демократију и изборе, па потпале мало омладинаца да прљају руке по улицама за њих? Нови пети октобар? Нека хвала.
Има наивне деце, али већина нас је научила лекцију.
Квазиаргумент број 1 – Не ваља више демократија
Лију сузе либераша, квази-интелектуалаца, па демократама сада услед набујалих емоција не ваља више ни народ а богме ни демократија. Најјачи аргумент је тај да не може чобански глас исто да вреди као глас Ђуричка, као глас неког тамо гимназијалца, као глас једног од изабраних, једног од ЕЛИТЕ!
Квазиаргумент број 2 – 25% одлучило о мојој судбини кмеее кмеек
А затим следи „аргумент“ како је само мали проценат народа одлучио о судбини комплетне нације. Очигледно нису учили ти интелектуалци ваљано статистику да би знали да је овакав резултат валиднији од рецимо анализе репрезентативног узорка. У ствари, ово је и више него репрезентативни узорак, да би се могло закључити да би резултат био ИДЕНТИЧАН и да је 100% бирача изашло на изборе. Дакле, нису вам криви ови што нису изашли на изборе, но сте криви сви ви који се од жутице не лечите. А и ОЕБС каже да је све ок, а у те институције се „демократе“ куну, тако да – нема грешке.
А не, ипак би ред био да се избори организују у недоглед све док не победи БИЛО КО из опозиције.
Пошто сад више демократија не ваља, избори намонтирани – хајмо дајте власт без избора, ајд’ на улице. Досетио се лепо Јанковић. Колико треба човек да буде надриинтелектуалац и промућуран па да заврши на таквом скупу? Мис’им, колико си урбан и интелектуалан од нула до Саша Јанковић. Еј, био човек на пола метра од Јанковића и каже да му је то најбољи поклон за рођендан! Па него како, још да га је Месија додирнуо, напунио би гаће.
На изборе сте пристали, на изборе сте позивали, на изборима сте учествовали, на изборима сте ИЗГУБИЛИ. Лаку ноћ.
Никола Марић