Фејсбук презентација-СвеСрбија

Tuesday, January 31, 2017

Најстарији доказ Србске државе

Печат кнеза Стројимира


Печат кнеза Стројимира, из друге половине IX-X века, представља најстарији материјални доказ о постојању србске државе на Балканском полуострву. Израђен је од златакупастог облика са алком на врху, висине 1,9 cm, пречника 1,35 cm и укупне масе од 15,46 g. На његовој предњој страни се налази двоструки крст у кругу перли, око кога је исписано: „Боже помози (исписано грчким писмом) Стројимиру (Строимир, исписано грчким писмом)“. Стројимир, који се на печату спомиње, идентификује се са истоименим средњим сином кнеза Властимира (око 830 — 851), који се сматра творцем српске државе, пошто је он први српски владар на Балканском полуострву о коме има неких података.
Подаци о самом Стројимиру су још оскуднији и своде се на спомињање у спису „О управљању Царством“ византијског цараКонстантина Порфирогенита (913 — 959), насталог средином X века. Из њих се може извући закључак да је он, као средњи Властимиров син, након очеве смрти једно време управљао делом државе као удеони кнез. Сам печат је за 16.000 (20.000 са провизијом) евра купљен 11. јула 2006. године на аукцији у Немачкој и данас се налази у сефу Историјског музеја Србије.
Стројимир је био средњи син кнеза Властимира, који је владао првобитном Србијом на Балканском полуострву и успео да је одбрани од бугарских покушаја да је заузму. Након његове смрти, врховну власт је преузео његов најстарији син Мутимир (851 — 891), док су млађи синови Стројимир и Гојник добили делове државе на управу, као удеони кнезови. Бугари су покушали да искористе промену на српском престолу и поново су напали Србију. Међутим и овог пута њихов напад је одбијен здруженим снагама сва три брата, а о тежини њиховог пораза најбоље сведочи чињеница да је у борбама заробљен син бугарског кана Бориса (852 — 889Владимир (889 — 893) са дванаест највећих великаша.
Односи међу браћом су се времено погоршали и дошло је до борбе око власти, из које је као победник изашао Мутимир. Он је узео сву власт за себе, док је млађу браћу са породицама послао у Бугарску као таоце, задржавши крај себе Гојниковог сина Петра (892 — 917). Током боравка у Бугарској, Стројимировог сина Клонимира је бугарски кан Борис оженио једном племенитом Бугарком и он је у браку са њом добио сина Часлава (927—после 950), који ће касније постати највећи владар Првобитне Србије. Не зна се када је умро, али је то било сигурно пре 897. године, када је његов син Клонимир покушао да потисне Петра Гојниковића са власти.
На основу натписа на печату, да се закључити да је припадао кнезу Стројимиру и да је настао у другој половини IX века. Направљен је у некој од византијских царских златара у СолунуАтини или Цариграду. Постојање печата само по себи доказује да је у ондашњој Србији постојала администрација, архива и придворска канцеларија које су карактерисале једну државу. Присуство двоструког крста на печату, указује на чињеницу да је његов наручилац био хришћанин, а Јанковић сматра да се на основу њега може претпоставити да су и његови преци били хришћани, што је противно досадашњем схватању да су српски кнезови примили хришћанство између 867. и 870. године, пошто се тада међу рођеним принчевима (млађи Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар) по први пут јављају хришћанска имена.

Saturday, January 28, 2017

Мирослав Микеревић носиоц Медаље Милан Тепић


Мирослав Микеревић - Мика (1965 — 2014)
Дервента је у првој половини 1992 године била под контролом хрватско-муслиманских јединица – ХВ из Хрватске и ХВО.
У окружењу хрватско-муслиманских снага се 10. априла 1992. године нашло и 38 српских војника у војном објекту ”Рабић” код Дервенте, а непријатељ је тражио њихову предају и предају објекта.
Српска команда тада доноси одлуку да у акцију спашавања пошаље – једног чојвека.

Мика у цивилном одијелу креће ка војном објекту а опкољени војници од команде добијају информацију о томе.
Ухапшен је прије него што је стигао до објекта али је успоо да их убиједи да је дошао као преговарач да наговори српске снаге да се предају. По договору, сутрадан ујутро у 8 сати требало је да се изврши примопредаја објекта.Опкољеним војницима је обећана пратња до Тромеђе.Одмах након уласка у објекат Мика је са опкољеним војницима умјесто предаје почео израду плана за пробој.Прије поласка извршили су минирање објекта. Са собом су понијели лично наоружање, десет сандука метака, 6 сандука бомби, 50 ручних ракетних бацача и другу опрему.

Колона од 38 српских војника на челу са Мирославом Микеревићем кренула је у пробој око 3.30 сати.Након изласка из објекта кроз четири линије бодљикаве жице услиједио је марш према територији коју су контролисале српске снаге који је трајао више од четири сата.На врх Дебеле обале су стигли око 8 сати, баш у вријеме кад су их хрватско-муслиманске снаге очекивале на главној капији.
Мирослав Мика Микеревић је за овај чин одликован Медаљом мајора Милана Тепића.
Предао је своју душу Господу на Богојављење, 19. јануара 2014. године. Сахрањен је у селу Доња Лупљаница код Дервенте.


Monday, January 23, 2017

Владо Шипчић-Последњи осветник

Владо Шипчић је био српски четнички командант, који је остао упамћен као последњи преостали четник из Другог светског рата. Рођен је 12. маја 1924. у селу Мала Црна Гора на Дурмитору, Краљевина Југославија. Убијен је 29. јула 1957. године. Шипчићеву четничку групу су побиле јединице државне безбедности ФНРЈ јула 1957. у околини Пљеваља. Тада је имала само седам чланова.

Шипчић је приступио Југословенској војсци у Отаџбини 1941. године. У то време био је млад војник, имао је само 17 година. Током 1943. године, постао је најмлађи официр у четничким јединицама, који је водио борбе на просторима Црне Горе, Босне и Херцеговине.
Владимир Шипчић
Владо је легенда српског народа,који је био изузетно омиљен код Срба као оличење правде и слободе, човек који је остао веран српској традицији, вери, Краљy и Oтаџбини до последње капи своје крви. Владимир је био последњи четник који је остао да се бори про
тив Јосипа Броза и његовог комунистичког режима.
Шипчић се пуних шеснаест година борио против комуниста, хајдуковао је 12 година после Другог светског рата. Живео је по пећинама и шумама. Cкривао се у крајевима око тромеђе Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије.
Више од 10 година је владао страх у тим крајевима због њега.
Због брдовитог терена и густе шуме, комунистичка полиција и војска га нису могле наћи. Ударао је и нападао неочекивано на разним местима и од власти отимао храну и остале потрепштине које је делио са својим јатацима.
Обичном народу није никад ништа нажао направио, само су се они који су били у партизанима од њега бојали.

Веровало се да је јачи од војске и полиције и да му ништа не могу. Никако нису могли открити где се налазиo, јер је стално мењао терен и ударао тамо где су се најмање надали. Приче о његовом лукавству, храбрости и надљудској снази су невероватне, што га је учинило легендом тих крајева.
Познат је случај када је био опкољен од стране ОЗНЕ и сатеран на литицу испод које је била провалија и ток реке Дрине. Немајући избора, одлучио се на скок са огромне висине у набујалу Дрину, a који је успео чак и да овековичи фотографијом једaн агент ОЗНЕ, који се налазио на другој страни реке. Приликом те акције, тројица његових сабораца су убијена, али је он тим скоком успео да избегне сигурну смрт.
Под огромним притиском јавности, комунистичка полиција је дошла у очајну ситуацију. Како то да један човек може да надмудри и надјача читаве војне и полицијске структуре? Половином јула месеца 1957. године, кренула је најобимнија потера за последњим четником по брдима у околини Бијелог Поља. Издао га је рођак његовог покојног саборца, Милан Павловић, који је одвео агенте ОЗНЕ до скровишта.
27. јула, у раним јутарњим часовима, Владимир је лоциран у једној пећини дубоко у шуми. Тако опкољен, пружао је последњи отпор душманима, одбијајући њихов предлог да се преда. У тренутку када му је преостало свега два метка у пиштољу, свестан да се нашао у безизлазној ситуацији, сам себи пресуђује.
Владо Шипчић је био је последњи Краљев  војник. Пре њега ликвидирани су сви припадници његове чете.
Његова група је била у саставу:
Kомандант Владимир Шипчић
Божо Бјелица
Српко Меденица
Иван Шљукић
Момчило Дакић
Мирко Ковачевић
Милан Матовић
Блашко Јегдић
Вечна им слава и хвала!
преузето саhttp://www.magacinportal.org/2016/08/01/vladimir-vlado-sipcic-poslednji-kraljev-vojnik-u-otadzbini/

Monday, January 16, 2017

Додела пакетића ораховачким гимназијалцима






Фотографије са доделе пакетића ораховачким гимназијалцима.


Успешно је завршена још једна акција, користимо ову прилику да се захвалимо свима на учешћу,подршци и донацијама које су омогућиле реализацију овог пројекта. Ораховачким гимназијалцима желимо им сву срећу и успешну школску годину а посебно да не пожеле да напусте своја огњишта, остану своји на своме и сигурним корацима загазе путем ,,којим се ређе иде,,! Деца јесу наша будућност јер док је њих има и наде!
Догодине у Призрену!

Thursday, January 5, 2017

БЕСЕДА О СЛОБОДИ



Владика Николај Велимировић
Изнад греха и смрти



БЕСЕДА О СЛОБОДИ


Говорена у ослобођеном Скопљу.



Стојте у слободи, којом нас Христос ослободи,
и не дајте се опет у јарам ропства ухватити.
Галат. 5, 1.

Нико није слободан до онога, ко собом влада.
Епиктет

Коме од вас да упутим данас своју реч, - вама, ослободиоци, или вама ослобођени? Вама који сте донели слободу овој земљи, или вама који сте чекајући ту слободу сачували кроз векове своје хришћанско име? Вама који сте једним ударом на Куманову сломили грозну моћ муслимана, или вама који сте, заједно са својим прецима, давали отвор тој непријатељској моћи пет стотина година? Вама који сте целог свог века, ломећи се по бурном муслиманском мору водили очајну борбу да у ово не потонете, или вама који сте својим мушким грудима гурнули то море и вратили га у његово старо азијско корито? Коме од вас да упутим данашњу своју реч?

Упућујем је и једним и другим као победиоцима. Јер гле, ви сте победиоци и једни и други. Победиоци сте и ви, који сте 13-ог октобра 1912. г. становали у овој земљи, морајући освајати од својих господара патњом и сузама сваки дан и сваки час живота свога, а победиоци сте и ви, који сте са слободом дошли у овај град Великог Цара трновитим и мучним путeвима, преко косовског и кумановског поља.

Хоћу да говорим и једним и другим као браћи по крви и вери. Крв није вода, вера није бајка. Једна иста крв гонила вас је, да се при сусрету заплачете, једна и иста вера гонила вас је, да се са сузама загрлите. Јер крв, која тече у жилама свију вас, није каква сумњива течност, но то је крв моћне и свеже словенске расе, крв младићка и крв племенита. Крв ваша није ма каквог сумњивог и ниског порекла, - ви сте је наследили од Светог Цара, који је на Косову пао као последњи бранилац слободе српске и балканске, и од Великог Цара, по чијим стопама ходимо ми кад ходимо по овоме граду, из кога је он владао целим хришћанским Балканом, с правдом и слободом.

Вера ваша није вера у камене и дрвене идоле, но у живог и великог и доброг Бога, и у живог и великог сина Божијег, Христа.

Вера ваша није увео босиљак, који се случајно чува још у неком куту собе, но вера ваша је један вечито свежи цвет, који својим мирисом опија.

Вера ваша није вера најгорих, но најбољих у свету.

Вера ваша не покреће само брда, но и звезде, и не васкрсава само људе из мртвих но и народе.

Вера ваша, ослобођени, светлила вам је кроз пет столећа у тами ове земље; вера ваша ослободиоци, превела вас је као огњени херувим преко опасних поља: Косова и Куманова.

Вера ваша, браћо, учинила вас је, и једне и друге, победиоцима.

Вера ваша, драга браћо, то је друга крв ваша.

Вама свима хоћу да говорим још и као браћи по глади и жеђи. Хоћу да вам говорим о ономе, за чим је душа ваша најдуже и најстрашније осећала глад и жеђ. О слободи!

Слобода је најрадоснија но и најгрознија реч, која се икада на земљи чула, - најрадоснија за угњетене, најгрознија за угњетаче. Та реч је палила човечанство као огањ и витлала га као олуја трску кроз целу историју његову. Та реч је кравила срца робовима и залеђивала душу тиранима. Та реч је вазда била мелем за рањену правду и отров за осиону неправду.

Борба за слободу испуњава целу људску историју.

Прво је човек водио борбу с природом око себе, јер прво његово ропство било је ропство природи.

Друга борба била је борба човека с другим људима, себи равнима, који су га притиснули својом влашћу и силом, као господари и тирани.

Трећа борба то је вечита борба човека са самим собом, са горим самим собом, за једног бољег самог себе; са ропским бићем у себи, за једно слободно биће у себи.

Какви су методи и резултати многостолетне човекове борбе с природом - о томе нас уче природне науке.

Какви су методи и резултати дуговремене борбе човека с човеком - о томе нас учи политичка и ратна историја.

А какви су методи и резултати борбе човека са самим собом, - о томе нас учи религија.

Из борбе с природом човек је изишао паметнији. Из борбе с људима човек је изишао хуманији. Из борбе са самим собом човек је изишао узвишенији и благороднији.

Па ипак - ни из једне борбе човек још није потпуно изишао.

Још човек води борбу с природом, и са својим ближњим, и са самим собом. Још се природне науке усавршавају; још се историја ствара, и још религија узвишава људски род. Ми се још налазимо усред тога општечовечанског и опште-историјског процеса ослобођења.

Слобода је најсимпатичнија ствар на свету. И кад је мрзе, људи јој се диве. Према сваком акту ослобођења свет се односи с поштовањем. Свет се усхићава једним научником, који објави какав нов успех у науци, који означава нову победу човека над природом. Свет се диви једном потиштеном народу, који устане против својих тирана и извојује слободу. Свету импонује један човек, који савлађује слабости своје и ходи као слободан човек у односу према вишој природи својој.

И српска војска изазива у ово време дивљење и поштовање целога света. Српска војска извојевала је слободу овој земљи. Можда то целом свету није мило, но цео свет то цени и респектује. Српска војска донела је слободу овоме неслободноме - свакако најнеслободнијем - куту наше планете.

Српска је војска скупо и прескупо платила слободу ове земље. Не сребром и златом, но крвљу, многом и скупоценом крвљу својом.

Да не говорим о многобројним жртвама, палим на Куманову, на Прилепу, и Битољу, - о томе се довољно зна, но тешко да ће се наћи и једна варош и једно село у целој ослобођеној Маћедонији, у коме не би било гробља српских војника - ослободитеља. Српска војска била је последња, која се пре 500 година у одбрани Маћедоније срушила пред турском силом. Српска војска била је прва, која је прошле 1912. године ушла у Маћедонију, да се бори за слободу угњетених Хришћана. Скупо је стала Србију слобода ове земље! Хиљаде мајки у Србији, које су прошле јесени испратиле своје синове у ову земљу, узалуд чекају њихов повратак. Хиљаде сестара завиле су се у црнину за браћом, која су заклана на жртвенику слободе ове земље. Пријатељи тугују за пријатељима својим, удовице плачу за мужевима својим, сирочад пиште за оцем својим. Нема куће у Србији, која није дала злата, и суза, и крви за откуп слободе ове земље. Нема човека у Србији, коме бар један гроб у Маћедонији није толико драг, колико и његов сопствени живот.

О како је скупа свака слобода! А нарочито како је скупа слобода ове земље! Она је скупља од злата, и суза, и живота људског.

Но иако је Србија тако скупо платила вашу слободу, ослобођена браћо наша, она ипак не тражи ништа више од вас, но од осталих својих синова. Она не тражи од вас ни већу службу, не већи порез, ни већу благодарност, но што јој дају остали синови њени. Шта више, Србија осећа према вама више љубави и више нежности него према нама осталима, који смо у њеном слободном крилу рођени и одрасли. Јер ви сте њени синови, који сте били изгубљени, па сте нађени; који сте били мртви, па сте оживели; који сте били далеко од ње, па сте јој се вратили у загрљај!

Кроз сузе за многобројном децом својом Србија се радује због вас, нађених и васкрслих. И ми сви, који долазимо овамо да посетимо гробове своје изгинуле браће, налазимо једину утеху у томе што видимо вашу слободу, изниклу из милих нам гробова. "Нису узалуд погинули!" - говоримо ми на још свежим гробовима и утиремо сузе с очију.

Радује се и црква Христова што вас види тако окупљене у слободи, да без страха и стида славите великог Творца света, који је учинио крај вашим искушењима и понижењима.

Радује се Христова правда, која је поново засјала после дугог мрака и презрења.

Радује се и српска народна правда, која је после дугог народног искупљења и очишћења попела се тријумфално на престо свој.

Радујете се и ви сви, ослобођена браћо, што је Бог удостојио вас између толиких покољења, која су од Косова до данас пиштала у ропству, да окусите слободу и видите остварен аманет Косовски.

И сен Великог Цара радује се што види овај свој град слободан. А с царем Душаном радују се и сви погинули и умрли борци за слободу ове царске престонице и ове царске земље. Радујте се и ви живи, кад и мртви данас имају разлога да се радују!

Ослободилачка и ослобођена браћо! Ви сви већ имате слободу за којом сте жудели и за коју сте се борили. Ви сте слободни од тиранства људи. Но ја рекох да је цео живот испуњен борбом за слободу. Вама сада предстоји нова борба за слободу, на коју вас црква Христова позива. То је слобода религијска, слобода унутрашња, којој је Христос призвао свет. Црква Христова позива вас у борбу против тираније нижег човека у вама над вишим (до јуче сте били заузети другом борбом, данас је ова на дневном реду). Црква Христова позива вас на борбу против греха, за слободу врлине, и на борбу против себичности, а за слободу милосрђа, и на борбу против мржње, а за слободу човекољубља, и на борбу против безбожних мисли и неправедних жеља у себи, а за слободу мисли узвишених и жеља праведних; једном речју: црква Христова позива вас на борбу против роба у вама, а за човека слободна. Нико није слободан браћо, осим онога, ко дође до сазнања своје зависности од Бога. Јер ко се осећа зависан од Бога, тај се осећа независан од свега осталога; ко се пак осећа независан од Бога, тај се мора осећати зависан од свега осталога. А ко сме порицати, да је боље бити завистан од Бога, који је сам разум и сама правда, него ли бити зависан од суровости природне, од неразумности људске, и од свога греха? Слобода у најбољем и највишем њеном смислу значи зависност од Бога. Та зависност није робовска, но зависност синовска.

Прво је човек био зависан од природе, па од човека, па од свога греха. Прва борба јесте борба с природом, друга с човеком, последња с грехом. Ми можемо поћи и обратним путем. Ослободимо себе од греха и слабости и лако ће нам бити тада ослободити се и тираније људи и тираније природе. Јер је тиранија греха најгора тиранија у свету.

Ослобођена браћо, Србија - ослободитељка ваша позива вас на слободан политички живот, а црква Христова позива вас на слободан душевни живот. Слободу политичку Србија вам је извојевала, но слободу Христову свак од вас сам мора извојевати. Ми смо позвани да од сад сви заједно на добијеној слободи политичкој зидамо слободу Христову, а на слободи Христовој карактер и културу ове земље. Карактер и култура ове земље биће демократска и хришћанска. Демократија и хришћанство пак потребују слободне људе, унутрашње слободне људе.

Зато, нека би вас Христос запојио својим духом, који би сагорео у души вашој све што је ропско, све што је нечисто и грешно. Нека би сви ви постали слободни људи од зла у себи, и слободни радници на добру ове лепе и многострадалне земље, да би поставши слободни споља били слободни и изнутра, јер Србија неће робове но слободне људе, и црква Христова неће робове но слободне људе.

Поштујте, браћо, слободу, коју вам је Србија донела. Но сећајте се слободе, коју је Христос донео свету. Стојте и у једној и у другој слободи и славите Бога, који је до сад чувао ову земљу и који ће је и од сад чувати, водећи је миру, и култури и срећи. Амин.