Зашто СрБски а не Српски

Иако је крајем 19. века „Матица Српска“ стандардизацијом језика стала у потпуности на позиције Вукове реформе и усвојила облик „српски“, таква одлука није у савршеном складу са важећим граматичким правилима. Наиме, правило једначења сугласника по звучности ни данас се непримењује безусловно, јер прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe y извeдeнoj рeчи, кao штo сy „Србкињa“, „Србствo“ или „србски“ извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ. Такође, правило каже да се промена не врши ни уколико би дошло до удаљавања од основа, поготово ако би значење речи постало нејасно. Па тако, генитив од именице „Градац“ јесте „Градца“ а не „Гратца“ или „Граца“, а устаљено је и да се у речима страног порекла („хабзбуршки“, „вашингтонски“) не врши једначење сугласника. Такође, ми пишемо „брдски“ а не „бртски“, „штабски“ а не „штапски“, „вођство“ а не „воћство“ итд. Дакле, поставља се питање, ако се правило о једначењу сугласника по звучности не примњеује безусловно, и ако по важећим граматичким правилима постоје правописни основи за писање облика „Србкињa“, „Србствo“ и „србски“, због чега би овакве одреднице народног сопства писали обликом који пркоси традицији?

СРБ или СРП

Српски језик је веома оштар језик јер се користи при жетви. Да би срп био оштар потребно га је исковати. Како и зашто је искован српски језик? Одговор ћете можда пронаћи у овом запису господина Србенде Теодулића.

Одакле то да Б пређе у П ? Како је Буки постало Покој?, када у стросрбском писму није било никакве забуне: Срби слове србски док се српом и српским језиком жање жито али и коров. Срп је једно старинско оруђе, земљорадничка алатка, која се скоро више и не користи, али пре око 200 година у време реформисања нашег писма,  направљена је велика заврзлама и замешатељство испод које се потписао неуки Вук Караџић.

Доказ и Извор: Сабрана дела Вук Стеф. Караџић књига  „СРПСКИ РЈЕЧНИК ” у издању ПРОСВЕТА-НОЛИТ. Наводимo цитатат из поговора који је написао Др. Павле Ивић стр.38 и 39:  „Вуково знање како немачког, тако и латинског језика било је непотпуно (он је латински управо учио у Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак  тако мало урадио – није имао времена. Сав посао остао је Копитару. „Ја сам Вама казао ”, писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја”.”.

Обратите пажњу да и сам Вук користи Б када када слови око Србског Рјечника. Тек под Копитаревим утицајем прелази на П. Зашто? Ко је? И шта је био Копитар?

 Извор и одговор: Мала енциклопедија ПРОСВЕТА  стр. 862.:  „КОПИТАР Јернеј-Бартол (1780 – 1844) славист (Словенија); цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе; један од оснивача славистике; учитељ, помагач и заштитник В. Караџића. Бавио се проучавањем свих,  нарочито словенских  језика. Написао (1808 – 09) прву научну граматику словеначког језика (Grammatik der slavischen Sprache  in  Krain, Karnthen und Steiermark); био је за народни језик у књижевности, иако сам није писао словеначки, и за један упрошћен правопис; те своје идеје пренео је на Вука; од њега је Вук научио каква треба да буде азбука за један језик. Подстакао је Вука да скупља народне умотворине и упутио га да напише српску граматику и речник. Први је издао Брижинске споменике (1836), и у вези с њима поставио тзв. Панонску теорију о пореклу старословенског језика. Био је аустрофил и одушевљени јозефинист.”

С. Теодулић одговара: име СРБ је исправно јер то значи:СловоРециБог, док је кривао сечиво СРП са значењем:СловоРециПокој.

Образложење

СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати само се наставци могу мељати. Ако се измени корен мења се и смисао.

Свети САВА први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!

Србски је исправно - српскочекићарски није