"Мађарске фашистичке јединице су продирале са севера у нашу земљу. Југословенска краљевска војска ослабљена издајом Хрвата се повлачила под борбом. У подручју Бачке 10. пешадијски пук се повлачио од Сирига према Новом Саду. Један вод, под командом поручника Божидара Жугића остављен је у Сиригу, да држи одступницу пуку у повлачењу.
Током раних јутарњих часова 13. априла 1941. вод Божидара Жугића је разбио мађарску претходницу, укључујући и три оклопна возила, у Сиригу и након тога се повукао према Бачком Петровцу за својим пуком. Јединица је комплетирана и постројена у селу Гложане у близини Челарева, где командант 10. пешадијског пука пуковник Божидар Ристић одлази на преговоре са агресором. Официри, подофицири и војници стоје постројени, не знајући шта се дешава.
Када је пуковник Ристић под белом заставом пружио пиштољ и сабљу мађарском официру у знак предаје, то поручник Жугић није могао да отрпи; иступа из строја прилази Ристићу и Мађару гласно говорећи: „Господине команданте, шта то радите? Тако се отаџбина не брани!“, потом потеже пиштољ и на лицу мјеста убија издајника Ристића и мађарског официра; баца бомбу на прво мађарско оклопно возило и гине изрешетан митраљеским мецима... У борби која се након тога развила погинуло је 16 наших и неутврђен број мађарских војника. Тело мртвог поручника Жугића окупатор је изгазио гусеницама тенка и кријући га закопао на оближњем салашу, док су тела 16 војника сахрањена на сеоском православном гробљу. Но, не може се све и заувек сакрити.
Словаци који живе у селу Гложане видели су херојски чин поручника Жугића и место где је његово тело закопано, те су 1959. године ископали његово тело и сахранили га на православном гробљу поред посмртних остатака његових сабораца.
Жугићева мајка је након дугогодишњег залагања и молби успела да му подигне споменик тек 1966. године поред Моста на Ђурђевића Тари, толико јој је требало да за то измоли дозволу од нових власти. Занимљиво је да на бисти краљевог официра стоји класична шапка без икаквог знака, јер комунисти нису дозвољавали да се биста уради са српском шапком, нити се допуштало да се на шапки прикаже кокарда под којом је Жугић и погинуо.
Жртвовање и родољубље поручника Жугића, нажалост, још није ушло у историјске уџбенике, неко га се изгледа и мртвог још боји.
Немачки фелдмаршал Максимилијан вон Вајкс, командант Југоисточног фронта, изјавио је за подвиг поручника Жугића:
'Саможртвовање и кажњавање смрћу свог команданта због предаје, највећи је морални чин и патриотско осећање припадника војске, што је својствено српском ратнику и може да служи на част војсци која такве појединце има'.“
No comments:
Post a Comment