Операција Коридор

Хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника претворила се одсудну битку за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини, једну од ретких у том рату у којој није почињен ниједан злочин и испоштоване су све ратне конвенције.

Мало је догађаја из протеклог крвавог грађанског рата на простору Босне и Херцеговине који одишу искреним витештвом када су у питању дејства све три зараћене стране, а историја ће забележити и да је мало ратних операција српске војске које се могу поредити са славним подвизима предака из балканских или, рецимо, Првог светског рата.

Ипак, у кланици до јуче братских народа у “босанском лонцу” издваја се војна акција “Коридор”, због мотива који су до ње довели, али и због чињенице да је остала неукаљана са становишта поштовања свих писаних и неписаних норми и конвенција ратовања.

“Битка за бебе“ или “Битка за пут живота“, како многи називају акцију која се одиграла пре тачно 24 године, била је пре свега хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника у болницама на територији коју су под својом контролом држали босански Срби.

Касније ће се испоставити да је ово била одлучујућа битка за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини и епопеја која је практично поставила темељ за конституисање српског ентитета, Републике Српске, чији је статус касније потврђен Дејтонским споразумом из децембра 1995. године.

Тринаест беба и хеликоптер без дозволе

Када су војници Армије Босне и Херцеговине извели напад на колону војника ЈНА у Тузли пресечена је и последња саобраћајница која је повезивала западне делове Републике Српске са Србијом, заправо оним што је остало од Социјалистичке федеративне републике Југославије.

Током маја 1992. године Модрича, Дервента и околна места су дошла под војну управу хрватске војске, чиме су се снаге ХВО спојиле са муслиманским снагама у Градачцу и тако пресекле све путне правце из Крајине према Србији и остатку света.

Историчар Неђо Малешевић за портал Експрес.нет објашњава како је Међународна заједница својим санкцијама довела у питање опстанак Срба на подручју читаве Босанске Крајине:

– Одлуком Савета безбедности Уједињених нација, која датира од 21. маја 1992. године, забрањивао се сваки цивилни саобраћај са аеродрома у БиХ, чиме је Крајина изгубила ваздушну везу са Србијом.

Прекидањем комуникације дошло је до несташице у свим сферама живота, због чега се над народом Републике Српске и Републике Српске Крајине надвила злокобна претња потпуног истребљења – тврди Малешевић.

Прве последице прекида везе са Београдом осетиле су крајишке здравствене установе, које остају без елементарних средстава за рад, попут кисеоника за инкубаторе. У стању потпуног хаоса тражило се брзо решење како би се народу Босанске Крајине и Посавине дала нада да ће преживети и опстати.

У то време у бањалучком породилишту рађа се тринаест беба којима је, углавном због превременог порођаја, био неопходан кисеоник.

И поред алармантне ситуације, Међународна заједница није дозволила да из Батајнице полети хеликоптер са свом потребном медицинском помоћи, у којој је била и течност за хемодијализу бубрежних болесника.

Остао је прикован за писту чекајући дозволу, које није било, што је претило да цео случај претвори у трагедију.

Коридор мора бити пробијен!

У очајничким покушајима да се спасе недужни животи власти Српске Републике Босне и Херцеговине (која касније прераста у Републику Српску) прво су очајнички покушале да искористе индустријски кисеоник, кога је у извесним количинама било у граду, али он нажалост није био одговарајућег квалитета да би се употребио у медицинске сврхе.

Наш саговорник објашњава да је смрт 12. беба у бањалучком породилиштву био преломни тренутак за покретање акције.

– Пратећи читаву ситуацију, први крајишки корпус који се још увек налазио у Славонији и чекао да дођу мировне снаге из Непала и Јордана, послао је део својих јединица да брани српско становништво на територији Дервенте, коју су заузеле регуларне јединице хрватске војске.

Након смрти дванаест беба у Клиничком центру у Бања Луци није било пуно могућности; или кренути у напад или дозволити хуманитарну катастрофу.

Одлучено је да се крене у акцију пробоја Коридора живота одрађена је тактички перфектно, што доказује и чињеница да се ова операција данас изучава на војним школама неких земаља НАТО.

Разлог за анализу те акције је војна доктрина по којој војска не креће у напад ако омјер снага није три на према један, док је српска војска на почетку Битке за пут живота имала однос снага 1 на према 1,7, односно са 14.800 војника извршила је напад на 25.500 непријатељских војника.

Друга ствар због које се врше анализе ове операције је то што, и поред драматичне ситуације, није извршен појединачни ни системски злочин, као што је то био случај само неколико месеци раније са операцијом ХВО у месту Сијековац – закључио је Малешевић.

Генерал Момир Талић, који је одређен за команданта операције, издаје тадашњем начелнику Штаба прве оклопне бригаде и комаданту Тактичке групе један, Новици Симићу, наређење, а њихов пресретнути телефонски разговор изгледао је овако:

-Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да деца умиру!

Управо последња реченица генерала Момира Талића је био сигнал да се окупе све јединице тадашње ВСР БиХ и заједнички крену у продор.

Тузлански трик

Операција Коридор почиње 14. јуна 1992. године на два фронта: борбама на Церу код Дервенте које трају два дана, и у којима војска Републике Српске пробија линије које је заузимало Хрватско веће одбране, те креће у даље ослобађање Посавине.

Упоредо, припадници 16. крајишке моторизоване бригаде ВРС под командом потпуковника Милана Челекетића, уз подршку тенковске чете из Добоја, крећу у напад на јужном делу дервентског ратишта.

Према подацима хрватског генерала Мартина Шпегеља, у Посавини се тог лета 1992. налазило осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ које су се измењивале или су све време биле присутне.

Ратни репортери су у то време јављали са терена како је морал јединица на висини, толико да су команде имале проблем да обуздају војску и официре на нижим нивоима како не би направили превише дубок продор у непријатељску територију.

Генерал Миленко Курдешић за “Експрес“ портал говори о томе како су текле припреме и сама операција:

– Одлука је морала да се донесе на брзину, међутим, проблем је био што није било довољно слободних снага Првог корпуса, јер су углавном већ биле распоређене на положајима у западној Славонији.

Тада је уследило прегруписавање снага из западне Славоније, формиране су три тактичке групе, а за комаданта Прве групе постављен је покојни генерал Новица Симић, који је из правца Добоја преко Дуге Њиве кренуо на Модричу и Оџак.

Друга група је била под командом пуковника Милета Новаковића и чиниле су је углавном јединице из Книнске Крајине, зато што су и њихове све везе са Србијом биле прекинуте.

Последња тактичка група била је под командом такође покојног генерала Славке Лисице, која је имала задатак да ослободи Брод из правца Дервенте.

Ове тактичке групе имале су снагу еквивалентнму једној бригади, а главно командно место генерала Талића било је на Дугој Њиви.

Након формирања тактичких група и расподеле задатака све је било спремно да се крене у напад, присећа се Курдешић.

Борбе су интензивиране 24. јуна када је артиљерија ВРС снажним нападом навела Армију Босне и Херцеговине на погрешан закључак да српске снаге желе да заузму Тузлу.

Због одлично одрађене пропагандне борбе олакшан је продор према Модричи, јер је Армија БиХ преусмерила своје јединице ка прилазима “граду соли”.

Завршне припреме за напад на Модричу одрадили су припадници јединице “Вукови са Вучијака”, под комадом Вељка Миланковића, који је, како сведоче очевици, издао наређење: “Нож на пушке. Јуриш! За мном!” – и практично уличном борбом “прса у прса” заузео важно упориште Јакеш.

Брзим нападом са обе стране реке Босне, из правца Дервенте и Добоја, Модрича је заузета без већих борби, јер су се припадници хрватских и бошњачких снага убрзано повлачили испред српске војске, уз минималан отпор препуштајући своје положаје.

– Део Коридора који је ишао из правца Шамца према Дервенти је ослобођен 28. јуна 1992. године што је био успех Прве и Друге тактичке групе, док је Трећа каснила и Брод ослободила тек 7. октобра 1992. године – прецизира Курдешић.

Пробој на Видовдан

Одлична обученост и тактичка спремност генерала Војске Републике Српске могла се видети и у самом току операције.

– Треба напоменути да је после извесних борбених дејстава, да би се појачао и убрзао пробој Коридора, уведена у борбу и 16. моторизована бригада, која је као и Први корпус раније обављала задатке на простору западне Славоније.

Они су распоређени на потезу Подновља и Липе одакле су у веома кратком времену избили на реку Саву, што је увелико олакшало посао осталим јединицама, констатује генерал.

На Видовдан 1992. године тадашњи пуковник а будући генерал, Новица Симић, у Модричи је поздравио је борце и народ будуће Републике Српске:

– Коридор за Југославију је успостављен, пут је слободан. Срећно! – чиме је операција Коридор и званично завршена. У операцији „Коридор“ су према званичним подацима погинула 293 војника ВРС, а 1.129 припадника српских снага теже је или лакше рањено.

Према извештају Оперативне групе Источна Посавина Хрватске војске губици ХВО и ХВ су износили 1224 погинула и 6.240 рањених.

Прва возила која су прошла кроз новоуспостављени Коридор били су хуманитарни конвоји са храном и преко потребном медицинском опремом, чиме је спречена даља хуманитарна трагедија.

За неке је, нажалост, већ било касно. Последња бањалучка беба, мала Слађана Кобас, своју борбу је окончала 14 година касније, услед болести која је настала као последица недостатка кисеоника у породилишту.

(Експрес.нет)

Извор: СРБИЈА ДАНАС

Свештеномученик Недељко Стреличић

Свештеник Недељко Стреличић, парох кнежевачки, рођен је у селу Пусто Шилово, срез Лесковачки, 26. фебруара 1907. године у сеоској породици. Школовао се у Косовској Митровици, а Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену је завршио 1929. са одличним успехом. Оженио се исте године са Браниславом, ћерком свештеника Стојана Гвоздића из Призрена. Рукоположен је у ђаконски, а потом и свештенички чин 1930. године и постављен за пароха у Приштини. Године 1931. уписао се на Богословски факултет у Београду и исте године постављен је на парохију у околини Београда. Јануара 1935. године, благословом патријарха Варнаве, постављен је на парохију кнежевачку са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици. Дипломирао је на Богословском факултету 1936. године. Отац Недељко је у свом апостолском службовању на парохији имао велико разумевање и помоћ парохијана и црквеног одбора. Од 1937. до 1939. године, заједно са Повереништвом за изградњу храма, успео је да сагради раковички храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, као и парохијски дом, а све уз благослов и материјалну помоћ патријарха Варнаве, ктиторке Јелене Радојкић, и других богољубивих људи, по пројекту инжењера Михаила Радовановића и професора Зађине. На дан освећења храма 24. јуна 1939, када је и прослављана храмовна Слава, које је извршио преосвећени епископ Дионисије, викар Његове Светости, отац Недељко је одликован правом ношења црвеног појаса, а орденом Светог Саве ктиторка, председник и остали чланови Повереништва за градњу.

Отац Недељко је био високог раста, пријатан са људима, угледан и веома тактичан. Одличан беседник и појац, био је узоран свештенослужитељ Цркве Христове. Рат и немачку окупацију провео је на парохији све до „ослобођења“ Београда. Све време рата бавио се милосрдним радом, организовао је прикупљање хране и друге материјалне помоћи сиромашном народу, удовицама и ратној сирочади. Прикупљао је намирнице за рањенике у болницама, као и ратним заробљеницима којима је паковао и слао пакете у логоре. Ратне 1944. године предложио је да се на дан храмовне Славе изостави послужење гостима, а да се новац који је за то предвиђен поклони дечјем избегличком дому у манастиру Раковица и једном броју парохијана подели новчани износ. Његовог милосрђа се радо још увек сећају староседеоци Раковице који су тада били деца.

Одмах после „ослобођења“ Београда, уласком партизана, средином октобра 1944. године, нове власти су према архивски утемељеним проценама ликвидирале око 10 хиљада оних које су сматрали „народним непријатељима“. Тачније, започели су обрачун са носиоцима културног, духовног, политичког и јавног живота окупиране Србије. Марта 1945, у вечерњим сатима, отац Недељко је одведен из свога стана, који се налазио у парохијској кући поред храма, на информативни разговор од стране државних власти (ОЗНЕ) и више се није вратио. Попадија оца Недељка обавестила је Црквену управу да је сазнала како је добри отац Недељко убијен. Остала је сама са малолетним ћеркама Надом и Загорком. По сведочењу мештана, отац Недељко Стреличић је оптужен да је „Љотићевац“, стрељан је без суђења и милости, код данашњег ресторана „Рубин“ у Кошутњаку. Његово тело, као и других грађана Раковице, покопано је у једну од многобројних тајних гробница које су расуте по Београду. Сви грађани пострадали од стране комунистичког режима проглашени су за државне непријатеље и колаборационисте. У марту 1945. године од стране ОЗНЕ убијен је и свештеник Сибин Станковић, парох београдски, који је једно време службовао на парохији у Раковици. Овакву судбину одредили су припадници ОЗНЕ и УДБЕ за око 400 србских свештеника и монаха који постадоше небеска светила земаљској Србији и квасац православних хришћана за будућа времена, сведоци победе Живота над смрћу.

Радуј се, Свети Свештеномучениче Недељко Раковички!

преузето саhttp://www.srb-akcija.org/wp-content/uploads/2012/08/sv-nedeljko.jpg

Мајица ПРИШТИНСКИ КОРПУС

Састав памук-ликра(96-4%)
Ојачање на врату
Сито штампа-водене боје
Етикете жакар
Произведено у СвеСрбији

Заборављеном анђелу, Слободану Стојановићу

Заборављеном анђелу, Слободану Стојановићу
- Mихајло Меденица 



Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…
Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила..
Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице…
Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.
Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?
Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави.
Ниси се плашио ножа, зашто би?!
Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима…
Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку?
Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!
Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…
Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збеги из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!
Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!
Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв…
Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…

Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту…
Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?!
Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити…
Слободане, Слобо, анђеле…јеси ли, нема на ножу више места од крви..?
Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал то не боли. Уопште!

Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце!
Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…
Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово!
Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни!
Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…
Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају.
Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио!
Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима…
Познао те је тата, јесте!
Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…
Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ…

Ма, не би разумео, тек си дете, схватичеш кад оддрастеш!
Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?!
А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си!
Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си!
У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!
Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство!
Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?!
Мали си, сине, схватичеш.
Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…
Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути…
Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…

Милица Ракић

Милица Ж. Ракић

Милица Ракић (1996-1999) је трагично настрадало  дете у агресији односно НАТО бомбардовању СР Југославије у пролеће 1999. године, које је познато још под шифрованим именом "Милосрдни Анђео".

Милица је имала свега три године када је ракета НАТО авиона погодила њену кућу у београдском насељу Батајница, тог кобног 17. априла 1999. године и усмртила је. Постала је тако симбол страдања и невиних жртава у бомбардовању Србије и Црне Горе, на крају 20. века.

  

БИОГРАФИЈА

Милица Ракић је рођена 9. јануара 1996. године у Београду. Живела је у улици Димитрија Лазаревића Раше бр. 8, у насељу Батајница које се налази у београдској општини Земун, на путу према Старој Пазови. Њени родитељи Душица (1959.) и Жарко Ракић (1956.) пре Милице добили сина Алексу рођеног 1990. године, који се веома обрадовао када је добио млађу сестру. Жарко Ракић је иначе Крајишник, родом из села Колунић код Босанског Петровца, који је дошао касних 1970-их година у Земун, у потрази за послом. Радио је као прецизни механичар у предузећу ИПМ - Земун. Упознао је своју будућу супругу Душицу, на Бежанији касних 1980-их година и ожено је 1989. године.

СТРАДАЊЕ

24. марта 1999. године, НАТО пакт покреће бомбардовање СРЈ односно Србије и Црне Горе, ради "спречавања" хуманитарне катастофе у јужној српској покрајини Косово и Метохија, јер се тамо већ две године водио прави рат између албанских терориста и српске полиције. Албанске терористе су још од 1996. године војно, економски и технички помагале америчке и британске фирме специјализоване за "мале ратове" и револуције у земљама Трећег света. Тако да је ово било директно мешање НАТО пакта у унутрашње ствари једне суверене европске државе СР Југославије. Већ од првог дана НАТО ракете нису бирале жртве, него су погађали често и цивилне циљеве, односно зграде, куће, школе, болнице, цркве, културно-историјске споменике и др...

   

Милица Ракић је на дан своје смрти нацртала цветиће лале и залепила на зид. Иначе, Ракићеви рођаци из Републике Српске су од првог дана бомбардовања СРЈ звали да дођу код њих, да се склону, али Жарко није хтео ни да чује.

17. априла 1999. увече око 21 сат започела је ваздушна опасност над Београдом, што је значило да НАТО авиони поново долазе у своју геноцидну мисију са циљем нових убијања и уништавања. Око 21:45 сати ракета погађа кућу Ракићевих у Батајници. У том моменту мала Милица је била у купатилу на ноши, док је њена мајка Душица отишла за час у собу да припреми Милици кревет за спавање. Врата купатила су била отворена. Одједном се чула детонација, затим прасак и ломњава стакла и купатилских плочица, фасаде... Жарко је потрчао до купатила и видео стравичан призор како му дете мртво лежи на поду, све је било пуно крви, надајући се да је ипак можда жива. Узео ју је у руке, а затим сјурио се низ степенице, па у аутомобил одвезавши је до Земунске болнице. Тамо су је примили дежурни лекари. Тужну вест о смрти мале Милице Ракић, лекари су саопштили Зорану Благојевићу, Жарковом зету у поноћ.

 Жаркова сестра Милка Благојевић, иначе професор се сећа тог кобног 17. априла:
- „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи... Сада знам и не разумем. Оставила сам код куће сина Илију, шестогодишњака - Миличиног брата. Она му је била најближа... Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.”

Богдан Мириловић (71), комшија Ракићевих такође не може да заборави тај страшни дан:
- „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву и запомагање.”
 

Још један комшија Феми Сумети (37), у истој улици из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи. У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића (21):
- „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу... 2011. године су ми извадили парче гелера из ноге али сумњају да је још остало... Играо сам се често са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около...”.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

За Ракиће и Миличину родбину, је време стало, бол не јењава ни после толико година од трагичне смрти њихове Милице, још су у истом стану и свакодневно гледају на зиду рупе од гелера. У доба Миличине погибије, Душица није знала да је трудна. Одлучила је да ипак роди бебу, тако да је своју трудноћу провела између кревета и батајничког гробља, где је често одлазила да се "исприча" са Милицом. Ракићи су почетком 2000. године добили још једно дете: девојчицу Анђелу, која им је поред сина Алексе једина радост и разлог за живљење. Анђела Ракић, своју покојну сестру зна из родитељских прича и са слике.

Иначе, Миличину породицу Ракић редовно обилазе политичари и новинари крајем марта или почетком априла, за рад скупљања јефтиних поена. Они тешко живе, крпе крај са крајем... Син Алекса је завршио за кувара, али не може да нађе посао. Жаркова фирма је у стечају, не добија редовно плату, чак ни за толи оброк и превоз.

Поред свега тога породица Ракић је протеклих година трпела невероватне неправде, што им је додатно наносило бол и увећавало тугу за малом Милицом. Прво су општинске власти из Земуна хтели да им сруше кућу, јер је "нелегално" саграђена. У последњем моменту је спречено, јер је комунали инспектор одбио да им сруши кућу, када је чуо да је ту погинула Милица Ракић. У Батајници је покренут фубалски турнир, са именом Милице Ракић. Отац Жарко је редовно долазио на те турнире јер је и сам у младости играо фудбал на позицији левог крила. Док су тај турнир водили Жаркови пријатељи све је било у реду, касније преузимају неки други људи из месне заједнице, који су најправили ујдурму од свега и само блатили име Милице Ракић. Довели су спонзоре, почела су намештања утакмица, а дешавало се да забораве да одрже минут ћутања за покојну Милицу. Жарко им је забранио да користе име његовог детета за тај турнир.

Породици Ракић ово није била једина смрт у ратовима на простору СФРЈ. Жарков брат Здравко је био специјалац у српској полицији, који је погинуо 1994. у Западној Босни, на ратишту.  Жаркови родитељи су се вратили на огњиште, након "Олује" и "Маестрала" у своју родну кућу, која је била запаљена од хрватских бојовника. Умрли су 2007. и 2013.

СПОМЕНИЦИ

У Батајници је направљена спомен чесма са именом Милице Ракић, а у централном београдском парку Ташмајдан, постојао је један споменик са исписаним именима 78-оро деце која су убијена 1999. у бомбардовању НАТО пакта и бронзана  спомен-биста Милице Ракић.

Градске власти по налогу политичара су ту бисту склониле 2001. године, да не би вређала и подсећала представнике НАТО алијансе и Европске Уније приликом посете Београду, на стравичне злочине у којима су учествовали 1999. године

ОДЛАЗАК У ЛЕГЕНДУ

Српска Павославна Црква је покренула иницијативу да се Милица Ракић канонизује, што значи да ће бити проглашена за свеца. У манастиру Тврдош, који се налази на самом југу Републике Српске, код Требиња, направљена је фреска са ликом Милице Ракић, а праве се и иконе. На фресци пише: ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''.

О малој Милици Ракић су данас испеване бројне песме, сврставајући је у ред анђела.