Мајица ПРИШТИНСКИ КОРПУС

Састав памук-ликра(96-4%)
Ојачање на врату
Сито штампа-водене боје
Етикете жакар
Произведено у СвеСрбији

Заборављеном анђелу, Слободану Стојановићу

Заборављеном анђелу, Слободану Стојановићу
- Mихајло Меденица 



Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…
Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила..
Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице…
Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.
Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?
Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави.
Ниси се плашио ножа, зашто би?!
Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима…
Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку?
Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!
Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…
Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збеги из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!
Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!
Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв…
Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…

Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту…
Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?!
Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити…
Слободане, Слобо, анђеле…јеси ли, нема на ножу више места од крви..?
Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал то не боли. Уопште!

Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце!
Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…
Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово!
Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни!
Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…
Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају.
Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио!
Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима…
Познао те је тата, јесте!
Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…
Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ…

Ма, не би разумео, тек си дете, схватичеш кад оддрастеш!
Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?!
А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си!
Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си!
У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!
Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство!
Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?!
Мали си, сине, схватичеш.
Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…
Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути…
Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…

Милица Ракић

Милица Ж. Ракић

Милица Ракић (1996-1999) је трагично настрадало  дете у агресији односно НАТО бомбардовању СР Југославије у пролеће 1999. године, које је познато још под шифрованим именом "Милосрдни Анђео".

Милица је имала свега три године када је ракета НАТО авиона погодила њену кућу у београдском насељу Батајница, тог кобног 17. априла 1999. године и усмртила је. Постала је тако симбол страдања и невиних жртава у бомбардовању Србије и Црне Горе, на крају 20. века.

  

БИОГРАФИЈА

Милица Ракић је рођена 9. јануара 1996. године у Београду. Живела је у улици Димитрија Лазаревића Раше бр. 8, у насељу Батајница које се налази у београдској општини Земун, на путу према Старој Пазови. Њени родитељи Душица (1959.) и Жарко Ракић (1956.) пре Милице добили сина Алексу рођеног 1990. године, који се веома обрадовао када је добио млађу сестру. Жарко Ракић је иначе Крајишник, родом из села Колунић код Босанског Петровца, који је дошао касних 1970-их година у Земун, у потрази за послом. Радио је као прецизни механичар у предузећу ИПМ - Земун. Упознао је своју будућу супругу Душицу, на Бежанији касних 1980-их година и ожено је 1989. године.

СТРАДАЊЕ

24. марта 1999. године, НАТО пакт покреће бомбардовање СРЈ односно Србије и Црне Горе, ради "спречавања" хуманитарне катастофе у јужној српској покрајини Косово и Метохија, јер се тамо већ две године водио прави рат између албанских терориста и српске полиције. Албанске терористе су још од 1996. године војно, економски и технички помагале америчке и британске фирме специјализоване за "мале ратове" и револуције у земљама Трећег света. Тако да је ово било директно мешање НАТО пакта у унутрашње ствари једне суверене европске државе СР Југославије. Већ од првог дана НАТО ракете нису бирале жртве, него су погађали често и цивилне циљеве, односно зграде, куће, школе, болнице, цркве, културно-историјске споменике и др...

   

Милица Ракић је на дан своје смрти нацртала цветиће лале и залепила на зид. Иначе, Ракићеви рођаци из Републике Српске су од првог дана бомбардовања СРЈ звали да дођу код њих, да се склону, али Жарко није хтео ни да чује.

17. априла 1999. увече око 21 сат започела је ваздушна опасност над Београдом, што је значило да НАТО авиони поново долазе у своју геноцидну мисију са циљем нових убијања и уништавања. Око 21:45 сати ракета погађа кућу Ракићевих у Батајници. У том моменту мала Милица је била у купатилу на ноши, док је њена мајка Душица отишла за час у собу да припреми Милици кревет за спавање. Врата купатила су била отворена. Одједном се чула детонација, затим прасак и ломњава стакла и купатилских плочица, фасаде... Жарко је потрчао до купатила и видео стравичан призор како му дете мртво лежи на поду, све је било пуно крви, надајући се да је ипак можда жива. Узео ју је у руке, а затим сјурио се низ степенице, па у аутомобил одвезавши је до Земунске болнице. Тамо су је примили дежурни лекари. Тужну вест о смрти мале Милице Ракић, лекари су саопштили Зорану Благојевићу, Жарковом зету у поноћ.

 Жаркова сестра Милка Благојевић, иначе професор се сећа тог кобног 17. априла:
- „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи... Сада знам и не разумем. Оставила сам код куће сина Илију, шестогодишњака - Миличиног брата. Она му је била најближа... Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.”

Богдан Мириловић (71), комшија Ракићевих такође не може да заборави тај страшни дан:
- „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву и запомагање.”
 

Још један комшија Феми Сумети (37), у истој улици из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи. У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића (21):
- „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу... 2011. године су ми извадили парче гелера из ноге али сумњају да је још остало... Играо сам се често са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около...”.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

За Ракиће и Миличину родбину, је време стало, бол не јењава ни после толико година од трагичне смрти њихове Милице, још су у истом стану и свакодневно гледају на зиду рупе од гелера. У доба Миличине погибије, Душица није знала да је трудна. Одлучила је да ипак роди бебу, тако да је своју трудноћу провела између кревета и батајничког гробља, где је често одлазила да се "исприча" са Милицом. Ракићи су почетком 2000. године добили још једно дете: девојчицу Анђелу, која им је поред сина Алексе једина радост и разлог за живљење. Анђела Ракић, своју покојну сестру зна из родитељских прича и са слике.

Иначе, Миличину породицу Ракић редовно обилазе политичари и новинари крајем марта или почетком априла, за рад скупљања јефтиних поена. Они тешко живе, крпе крај са крајем... Син Алекса је завршио за кувара, али не може да нађе посао. Жаркова фирма је у стечају, не добија редовно плату, чак ни за толи оброк и превоз.

Поред свега тога породица Ракић је протеклих година трпела невероватне неправде, што им је додатно наносило бол и увећавало тугу за малом Милицом. Прво су општинске власти из Земуна хтели да им сруше кућу, јер је "нелегално" саграђена. У последњем моменту је спречено, јер је комунали инспектор одбио да им сруши кућу, када је чуо да је ту погинула Милица Ракић. У Батајници је покренут фубалски турнир, са именом Милице Ракић. Отац Жарко је редовно долазио на те турнире јер је и сам у младости играо фудбал на позицији левог крила. Док су тај турнир водили Жаркови пријатељи све је било у реду, касније преузимају неки други људи из месне заједнице, који су најправили ујдурму од свега и само блатили име Милице Ракић. Довели су спонзоре, почела су намештања утакмица, а дешавало се да забораве да одрже минут ћутања за покојну Милицу. Жарко им је забранио да користе име његовог детета за тај турнир.

Породици Ракић ово није била једина смрт у ратовима на простору СФРЈ. Жарков брат Здравко је био специјалац у српској полицији, који је погинуо 1994. у Западној Босни, на ратишту.  Жаркови родитељи су се вратили на огњиште, након "Олује" и "Маестрала" у своју родну кућу, која је била запаљена од хрватских бојовника. Умрли су 2007. и 2013.

СПОМЕНИЦИ

У Батајници је направљена спомен чесма са именом Милице Ракић, а у централном београдском парку Ташмајдан, постојао је један споменик са исписаним именима 78-оро деце која су убијена 1999. у бомбардовању НАТО пакта и бронзана  спомен-биста Милице Ракић.

Градске власти по налогу политичара су ту бисту склониле 2001. године, да не би вређала и подсећала представнике НАТО алијансе и Европске Уније приликом посете Београду, на стравичне злочине у којима су учествовали 1999. године

ОДЛАЗАК У ЛЕГЕНДУ

Српска Павославна Црква је покренула иницијативу да се Милица Ракић канонизује, што значи да ће бити проглашена за свеца. У манастиру Тврдош, који се налази на самом југу Републике Српске, код Требиња, направљена је фреска са ликом Милице Ракић, а праве се и иконе. На фресци пише: ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''.

О малој Милици Ракић су данас испеване бројне песме, сврставајући је у ред анђела. 

Никола Марић-ПОСЛЕДЊИ ТРЗАЈ ЖУТИХ

Има ли шта лепше него кад дође дан када највеће демократе престану да верују и демократију и изборе, па потпале мало омладинаца да прљају руке по улицама за њих? Нови пети октобар? Нека хвала.

Има наивне деце, али већина нас је научила лекцију.

Квазиаргумент број 1 – Не ваља више демократија

Лију сузе либераша, квази-интелектуалаца, па демократама сада услед набујалих емоција не ваља више ни народ а богме ни демократија. Најјачи аргумент је тај да не може чобански глас исто да вреди као глас Ђуричка, као глас неког тамо гимназијалца, као глас једног од изабраних, једног од ЕЛИТЕ!

Квазиаргумент број 2 – 25% одлучило о мојој судбини кмеее кмеек

А затим следи „аргумент“ како је само мали проценат народа одлучио о судбини комплетне нације. Очигледно нису учили ти интелектуалци ваљано статистику да би знали да је овакав резултат валиднији од рецимо анализе репрезентативног узорка. У ствари, ово је и више него репрезентативни узорак, да би се могло закључити да би резултат био ИДЕНТИЧАН и да је 100% бирача изашло на изборе. Дакле, нису вам криви ови што нису изашли на изборе, но сте криви сви ви који се од жутице не лечите. А и ОЕБС каже да је све ок, а у те институције се „демократе“ куну, тако да – нема грешке.

А не, ипак би ред био да се избори организују у недоглед све док не победи БИЛО КО из опозиције.

Пошто сад више демократија не ваља, избори намонтирани – хајмо дајте власт без избора, ајд’ на улице. Досетио се лепо Јанковић. Колико треба човек да буде надриинтелектуалац и промућуран па да заврши на таквом скупу? Мис’им, колико си урбан и интелектуалан од нула до Саша Јанковић. Еј, био човек на пола метра од Јанковића и каже да му је то најбољи поклон за рођендан! Па него како, још да га је Месија додирнуо, напунио би гаће.

На изборе сте пристали, на изборе сте позивали, на изборима сте учествовали, на изборима сте ИЗГУБИЛИ. Лаку ноћ.

Никола Марић

КОШАРЕ-ЦРНИ ПЕТАК

Велики Петак 09. април 1999. године.

Између 04:30 – 05:00ч ујутру

 Заседно место Ц3/6 дубинска заседа са изласком на граничну линију са Албанијом.

Само заседно место било је стотинак метара од граничне линије. На ивици шуме смо имали пар ровова одакле смо имали поглед на граничну линију - део Маја Главе и чистину која је водила до албанске карауле Падеж. Ноћу смо се спуштали у дубински део заседе која се налазила у шуми 100-150 метара испод, где смо постављали кружну одбрану (заседу) поред шатора.

Јутро након непроспаване ноћи у заседи понестало нам је воде. Хтели смо да пошаљемо млађу војску по воду, али Грубић их је зауставио. Погледасмо у Грубог изненађено, а он нам је одговорио: „Имам неки чудан осећај. Нешто ми не да мира. Идем ја по воду". За њим су кренули Чкребо, који је понео снајпер, и Криви. Остатак је остао на заседном месту.

После неких двадесетак минута вратио се Криви и рекао да су опазили човека са моторолом близу граничне линије. Нас тројица: водник Јагуар (Васојевић),  Дражић и  Остојић кренули смо са њим да би се нашли са Чкребом и Грубићем остављајући седморо људи на заседном месту. У међувремену смо, системом везе, добили зелено светло из карауле да га пресретнемо. Предвођени водником Васојевићем, нас шесторица, пели смо се узбрдо по неприступачном терену држећи растојање од 9-10 метара. Када смо дошли до највише тачке почели су да пуцају по нама. Сви смо залегли тражећи заклон и притом формирали „потковицу” упадајући у непријатељску форму слова „Г”, на обострано изненађење. Као да су знали где нам је заседно место. На челу потковице, на том малом узвишењу које ми  се чинило у борби  као планина, били су водник Јагуар, Грубић и Чкребо, Дража испод њих лево, а Криви и Остоја десно поред једне огромне букве. Шума је врвела од непријатеља стапајући их са шумом. Да су терористи сачекали који минут да кренемо да се спуштамо, да нису били лаки на обарачу, вероватно би сви били мртви.

 Били смо изнад њих и самим тим смо имали бољи стратешки положај и прегледност. Већина њих није успела да нађе никакав заклон, пошто су били на полу-отвореном напредовању директно (испод) испред нас. Почела је општа пуцњава и галама! Доста их је пало у том првом „сусрету”. Гађали су нас ручним ракетним бацачем чији је пројектил завршио у дрвету под косином изнад нас, а други високо у крошње дрвећа. Чкребо који је био са снајпером, првим метком промашује шиптара, баца оптику због веома мале раздаљине, неутралише двојцу са ручним ракетним бацачем и митраљезом које су носили. После отприлике пола сата размене жестоке ватре зачуо се глас са њихове стране, као команда, и пуцњава је престала. У ваздуху се осећао мирис барута и дима. Подигавши главу приметио сам изрешетано дрво букве на свега десетак сантиметара од себе, изнад удубљења у земљи у коме сам нашао заклон. У том тренутку је Груби повикао: „Дражо! Остоја! Опкољавајте!” .  Ретко ко може да одреагује као Груби и Јагуар, уз Грубићеве повике: „Ајде ово смо чекали, леви батаљон крени напред! Турци дошао вам је Црни Петак!”, Груби још једном повикао: „Дражо, Остоја крените напред побијте банду!”. Јагуар је прихватио „игру” Грубог, и кренуо да виче „Јуриш!”. Тада креће концентрисана ватра према терористима.

 Био је ово врло важан психолошки моменат, како за наше момке тако и против шиптарских банди. Ово се може сматрати „психо-ратом”, јер су се наши надали да међу шиптарима бар неко разуме српски. Поента је била заварати бројно стање наших граничара и шиптарима доказати да нас је више.

Наши момци, не својом вољом, разбијени на два дела (7+6) у функцији два одељења чинили су збуњујући фактор привида бројног стања, и комплетног штита одбране. Све је то ишло на руку претходној игри Јагуара и Грубог.

Та врста „игре” се наставила и на моторолама, Јагуар и Груби су намерно оставили отворену везу на мотороли, како би се чуло њихово командовање, пуцњава и ломљење непријатеља, да би преосталим заседама подигли морал, како не би дошло до панике.

Опет је почела пуцњава, вичући и дозивајући, покушавали смо да заварамо непријатеља да нас има више, иако смо свесни да смо бројчано далеко надјачани. У паузи смо чули како нас дозивају на њиховом језику: „Драже! Остоје”. После тога сам се издрао на Грубог уз псовке што нас дозива именима...

Њихове маскирне униформе стапале су се са околином. Неутралишући већи број непријатеља почели смо да остајемо без муниције, а њих је и даље било по шуми. Изгубивши појам о времену, у прекидима борбе договорили смо да се спојимо са остатком заседе, за коју нисмо знали да ли су преживели јер се чула пуцњава и из њиховог правца. Знали смо да морамо да се извучемо са тог положаја  У тренутку затишја, водник Васојевић је наредио покрет. Оставши без муниције, ставио је аутоматску пушку на леђа, и пиштољем нам давао одступницу. Јагуар је био први у нападу испред своје војске, али и последњи када је одступала.

 Трчећи кроз шуму једним делом смо морали да прођемо кроз наше минско поље које је поставњено крајем 1998. године. Шумом су одјекивали звуци пуцњаве и метака упућених нама. У једном тренутку чујемо Остојино запомагање који се заглавио у шибље и жилаво растиње и не може да се извуче, па смо морали да реагујемо. Приближавајући се заседном месту које смо оставили, видели смо силуете наших другова. Неко је повикао :„Не пуцајте! Ми смо!” и улетели смо на заседно место. Док смо притрчавали, имали смо снажно покривање ватром од стране другог дела заседe, а акценат је имао митраљез М-84 којим је управљао Џамић. 

 Осетили смо олакшање када смо видели да су сви живи. Срећом, ни од нас ни од њих, нико није био рањен.

Грубић је отрчао до минобацача и почео да дејствује у правцу граничне линије све док је имао мина. Преко мотороле смо потражили помоћ минобацачког вода из дубине наше територије под кодним именом „Мачак”, који је имао координате појаса око граничне линије. Наводили смо га да гађа место на коме смо упали у потковицу и цео тај део око граничне линије. После пар мина где је прва завршила веома близу нас, шумом су одјекнули крици. Грубић је викао: „Браво! Само гађај...”. Јављено је моторолом Шарцу да део разбијене групе иде ка њему...

После неког времена јавили су нам са карауле Морина да велика група људи у црном иде ка нашем положају. Недуго затим моторола нам је отказала, па смо остали без јединог система везе, јер нам је то био трећи дан заседе, а заседе су се мењале на 48 сати и нисмо више имали резервне батерије. Пребројавајући  муницију  схватили смо да је имамо веома мало и пао је договор да кренемо према караули. Покупили смо најосновније ствари и кренули.

Идући споредним путем, који је водио до задње стране карауле, дошли смо до виса испод кога се налазила караула, када су почели да дејствују по нама са нашег другог заседног места Раса Кошарес - кота 601. Тада смо схватили да је то заседно место пало и кренули смо да се спуштамо ниже према потоку и у шуми почели да налазимо наше војнике. Било је рањених, један од њих је био заставник Стојанов. Из њихове приче сазнали смо да је караула нападнута као и сва остала заседна места, да су били под тешком паљбом артиљерије. Покупили смо рањене и заједно са осталима кренули да се извлачимо потоком према селу Кошаре. Константно смо били под минобацачком ватром, али нас је стеновит терен штитио... Кад смо стигли тамо већ је почео да пада мрак.

Тог Великог Петка заседно место Ц3/6 је прво нападнуто, и да су ту прегазили наше момке у заседи могли би са леђа да приђу караули. Сачекали би војску у повлачењу која не би имала икакве шансе да се томе супростави. Изненадни напад шиптара, плаћеника из разних делова света, је осујећен од стране ових војника. 

Касније смо сазнали да се група од двадесетак граничара, која нам је долазила у помоћ носећи муницију са карауле предвођени водником „Олујом”, коју смо тражили док нам није отишла батерија на мотороли, не знајући да је уопште кренула, мимоишла са нама и остала ту ноћ на заседном месту између 9. и 10. априла без сукоба са непријатељем!

У смислу да нас је тај дан на Велики Петак само Бог сачувао, да 9. априла нико није погинуо на целом рејону карауле Кошаре, од толике силине напада! 

110 граничара је без озбиљније помоћи у наредних 48 сати бранила рејон карауле Кошаре, почев од заседе Ц3/6, изванредне позиције десетара Шарца који је имао положај укопан у брду изнад колибица поред карауле. Он је гледао на пинц стазу и чистину окружену ниским растињем и тако је дочекивао терористе малтене на чистини! Десетар Пантовић, који је предводио групу која је истрчала код старе карауле испод саме граничне линије без система везе, јер није било моторола, остао је скоро дан и по на том положају окружен терористима! Саме карауле која је пружала подршку минобацачима водницима „Олујом” и „Пламеном”, који се вратио на трактору кад је чуо да је караула нападнута и подршка ДШК митраљеза 12.7мм кинеске производње који је заробљен '98 године са алуминијуским редеником који се на крају и заглавио где је рањен потпуковник Трајковић који је наредио повлачење 3 БОВ-а који су дошли дан раније! Заседом на коти 502 која је одбијала терористе на том делу рејона где је пут водио преко Жар барака до Јасића и Јуника. Заседе на 601 Раса Кошарес, која је цело јутро трпело артиљеријске нападе на тај врх који је био 30 са 30 метара који је преоран од силине напада где је део људства прешло на 502, а део спустио у шуму према караули! Ниједног тренутка нисмо помишљали на повлачење јер смо очекивали помоћ. Нико нам није веровао да је дошло до масовног напада јер је потпуковник Ђурковић, касно увече у селу Кошаре, рекао да нас је напала шачица шиптара и да морамо да се вратимо! На констатацију да остане и крене са нама назад ако је тако, уследила је прича о битности и важности да се врати доле! Гледали смо његов џип како се спушта доле према Батуши, заузимајући положај на вису изнад куће у селу Кошаре само са стрељачким наоружањем без икакве помоћи... Да смо се одржали касније на вису Опљаз који је 400-500 метара ваздушном линијом од граничне линије до краја рата!

Биће упамћена акција по речима покојног Грубић Драгана, коју је годину касније, пре погибије 2004. године изрекао својој браћи граничарима:

„Када размишљам о целој ситуацији, све што се дешавало на Велики Петак пред Васкрс... Подсећало ме на Христа и 12 Апостола, тј. водник Јагуар и нас 12!”

preuzeto sahttp://cojstvo.rs/%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%9A%D0%BE%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B5