Српски Добровољачки Корпус

Од оснивања добровољаца, па све до краја, Немци су покушавали да добровољце ставе, у потпуности, под своју команду и да тако
направе од њих нешто што они нису били. Недић и Љотић су се овоме упорно, и што је најважније, успешно опирали, чак и по цену да
добровољци буду распуштени.
Нарочито је у томе немачком ставу био упоран велики противник Срба, SS генерал Мајзнер. Он је у више махова тражио да добровољци пошаљу на Источни фронт, прво батаљон, а после, једну чету,
као симбол Србије у борби против бољшевизма нарочито подвлачећи да би у томе случају став Немаца према добровољцима био промењен. Тако, на пример, добили би нове униформе, ново наоружање,
бољу исхрану. Баш у то време, оштре зиме каква је била она из 1941-1942. године, добровољци су се веома лоше хранили, а униформе су им биле дотрајале, обућа била у стању распадања.
Љотић је, између осталог, овако рекао Мајзнеру:
"Ми не можемо никога послати на Источни фронт,
јер ми нисмо ваши савезници. Напротив, ми смо ваши робови... Совјети су савезници наших савезника, а самим тим и нашег Краља... Ја знам да Совјети нису искрени савезници ни Американцима, ни Британцима, ни Французи ма, а камоли нашем Краљу и нама. Они имају за циљ да завладају Европом и светом. Ја то знам, али, ипак, ми не
можемо против њих ратовати. Ми ћемо се и даље у нашој земљи борити противу комуниста, југословенских поданика, које сматрамо главним непријатељем хришћанства и човечанства... Скрећем вам пажњу да је носилац наше политике председник Владе генерал Недић, под чијом се командом налазе Добровољци, па према томе, разговарајте са њим."
Мајзнер је сличан одговор добио и од генерала Недића. Овакав став и одлучно одбијање да се Српски добровољци пошаљу на Источни фронт довело је до тога да су Немци почели да показују своје нерасположење, незадовољство и непријатељство према добровољцима. Немци запостављају добровољце на разне начине, чак расформирају XI добровољачки одред и људство одводе у заробљеништво. То исто раде и са једним делом VII добровољачког одреда. У овоме се нарочито истиче, већ поменути, генерал Мајзнер. Када је фебруара 1942. године образована Српска државна стража, и која је као полицијска формација падала у надлежност тог генерала SS и полиције, Мајзнера, њено снабдевање, у сваком погледу, је било боље од оног што су имали добровољци. На чело Српске државне страже (СДС) Мајзнер је поставио, и против оштрог проте ста генерала Недића, Драгољуба-Драгог Јовановића, Управника града Београда. Касније, за Команданта СДС постављен је пуковник, доцније генерал, Боривоје Јонић.
Мајзнеру и Немцима су, такође, сметале и слике Краља Петра II, које су се налазиле у просторијама јединица Добровољаца и Срп-ске државне страже. Лета 1942. Немци наређују да се слике уклоне, а такође да добровољци скину са груди своје добровољачке крстове, јер је на њима писало "С вером у Бога, за Краља и Отаџбину". Када је овај захтев достављен Начелнику штаба Српске добровољачке команде, потпуковнику Таталовићу, он моментално одговара уз протест, да "... Српска добровољачка команда ову наредбу не може да изврши...". Краљеве слике нису биле скинуте са зидова, а добровољци су своје крстове са поносом носили на грудима све до краја рата.

НАША СТРАТЕГИЈА-ВРЕДНОСТ-ВИЗИЈА

HАША СТРАТЕГИЈА
Наш рад усмеравамо ка агитацији размиљања кроз мотиве на нашим артиклима. Трудимо се да поред доброг кроја, квалитетних материјала, дизајна и услуге будемо савршена карика између подстицања текстилне индустрије и крајњих купаца, са којима заједно тежимо обликовању будућности. Све компоненте у нашој производњи су 100% домаћег порекла. Афирмацијом нашег бренда стекли смо поверење и подршку са којом уложени напори нису без сврхе!

HАШЕ ВРЕДНОСТИ
Наша мисија је очување србских вредности, здравог начина живота као и промоција СвеСрбства кроз производе, рад и акције. Као домаћи бренд трудимо се да кроз различите активности створимо суштинску предност, тиме што се наше постојање и рад неће заснивати на жељи за финансијском добити. Доказ томе јесу појединци, организације, купци и сви други који препознају искреност, дају легитимитет и охрабрују даљи напредак бренда. Промовисање спорта код младих, помагање, донације, неговање традиције, Светосавља, патриотских осећања су само неке од наших активности са циљем враћања правих вредности за које се залажемо.

НАША ВИЗИЈА
Покушавамо направити однос између цене производа, квалитета и трошкова како би наши артикли били приступачнији. Организованом дистрибуцијом на теритотији Србије али и на окупираним деловима србских земаља као и Републике Српске постижемо све обухватну присутност на тржишту и приступачност. Полако се пробијамо и градимо репутацију националног бренда иза којег не стоје лобији, служба нити било шта слично, већ искључиво патриотски нагон и снага произишли из слоге и храбрости. Наша визија је да заузмемо чврсто место, створимо препознатљив лого који ће људима бити асоцијација за квалитет и исправну причу.

Анатолиј Лебед витез реда Светог Ђорђа

Борио се за своја уверења на више ратних жаришта, како у својој земљи, тако и на Косову и Метохији 1999. године

Често смо имали прилику да слушамо приче о великим владарима, херојима и њиховим војним походима. Међутим већина тих прича задире дубоко у прошлост. Ретко када нам падне на памет да су такви људи били део и нашег времена и да су нам можда и ближи него што мислимо.

Један од њих је управо Анатолиј Лебед, руски “Рамбо“, за кога кажу да је био херој Руске Федерације, најцењенији и најодликованији руски специјалац и пуковник по чину. Борио се за своја уверења на више ратних жаришта, како у својој земљи, тако и на Косову и Метохији 1999. године.

Могло би се рећи да је његов живот прави роман.

Рођен је 1963. године у граду Валги, у Естонији. Придружио се Совјетској армији 1981. године, где је служио у њиховим ваздухопловним трупама. Завришио је ваздухопловну школу и постао дипломирани инжењер авијације 1986. године. Ово звање му је омогућило да учествује у војним операцијама у Авганистану 1986. – 1987. године. Пензионисао се 1994. године и радио је у фонду за ветеране Авганистана.

Међутим када је почео да се захухтава сукоб на Косову 1999. године, Анатолиј Лебед се придружио групи ветерана који су се упитили на Косово. У једном интервјуу је навео да је желео да помогне Србији из својих уверења, а не због неких компанија или појединаца као неки добровољци плаћеници. Након тог ратног периода поновио је долазак на Косово са својим саборцима, а да га пре тога нико из Србије није звао да дођу.

Потом је био део Другог чеченског рата. Од 1999. године до 2007. године више до десет пута је путовао у Чеченију где је учествовао у специјалним операцијама. Ту је у борбама на Улус-Керт планинама изгубио ногу тако што је нагазио на мину.

Међутим и поред тога он је наставио да помаже интересима Русије кад год је могао. Упркост свом хендикепу он је скакао падобраном преко 840 пута, а бавио се и борилачким вештинама.

Његова јединица упада у заседу 9. јануара 2005. године, али он је одбио да преда своје рањене људе непријатељској страни. Тада је успео да савлада тројицу побуњеника спашавајући живот својим војницима. За овај подвиг награђен је орденом Хероја Руске Федерације.

У наредној борби 24. јануара исте године, рањен је више пута у леђа штитећи своје људе од експлозије бомбе. Тако рањен наставио је са војном операцијом и успео је да уништи терористичку базу.

Захваљујући својим активностима током рата у Јужној Осетији 2008. године, постао је други Витез реда Светог Ђорђа четврте класе. Ово одликовање му је доделио тадашњи руски председник Дмитриј Медведев који је том приликом похвалио његова залагађа и храброст.

Руско министарство унутрашњих послова је 27. априла 2012. године објавило вест да је Анатолиј Лебед страдао у саобраћајној несрећи на Богородском путу. Он је том прилком изгубио контролу над својим мотором, ударио у ивичњак, затим пао и умро од задобијених повреда. Анатолиј је хтео да овом вожњом отвори бајкерску сезону у Москви.

преузето са http://www.pravda.rs/2016/12/10/ruski-heroj-za-kog-srbi-ne-znaju-a-morali-bi-dosao-da-brani-kosovo-izgubio-nogu-poginuo-kada-se-sklonio-od-svega-video/

Војвода Трипко Џаковић

Војвода Трипко Џаковић је рођен 1839. године у Шаранцима. Већ са петнаест година је кренуо у бојеве са Турцима. Са осамнаест година је на Планиници код Добриловине, 1857. године посјекао два Турчина и био рањен. Наредне године постаје барјактар. Трипко је са оцем четовао по Рашкој области. Трипко се истакао и у Вукаловићевом устанку 1857 – 1862. године.

Пред Невесињски устанак неко је лоше говорио књазу Николи о Трипку Џаковићу. Када је чуо за то Трипко се наљутио и заклео да док је он жив турска нога неће крочити у Шаранце. Трипко је одредио да је Турцима ријека Тара граница.

У устанку 1875. године Трипко је са 400 људи ударио на Премћане и за петнаест дана освојио петнаест турских караула у Затарју. Турска војска и башибозук, око 16.000 Турака, нападају Трипка и он са војском одступа из Затарја. Зауставља се на мосту на Премћанима. Ту је 18. октобра (стари кал.) 1875. године дочекао турску војску. Наредио је својима да се повуку јер су Турци били многобројни.

Са оцем и тридесет Џаковића остао је на мосту на Премћанима и чекао Турке. Када су Турци кренули на мост Трипко је појурио међу њих са мачем. Посјекао је 7- 8 Турака, а онда му се мач поломио од људске кости. Извадио је кубуре из појаса и убио још два Турчина. Тада су га погодила зрна из турских пушака.

Трипко Џаковић (36 год.) је погинуо 18. октобра 1875. године, заједно са оцем Ћор-Симом (86 год.) и још тридесет блиских рођака.

ОРДЕН КАРАЂОРЂЕВА ЗВЕЗДА

Орден Карађорђеве звезде са мачевима је највеће ратно одликовање Краљевине Србије. Установљен је Законом о одличју Карађорђева звезда, који је краљ Петар Први Карађорђевић потписао 1. 1. 1904. године у Тополи поводом 100. годишњице Првог српског устанка. Први ордени Карађорђеве звезде са мачевима додељени су тек 1913. године, после завршетка рата са Турцима 1912. године, значи пуних девет година од установљења ордена. Првобитним Законом о Карађорђевој звезди са мачевима, било је предвиђено да се овим орденом одликују само официри. Међутим, како је у ратовима 1912. 1913. и 1914. године велики број редова, каплара и подофицира учинио низ величанствених херојских дела у борби са непријатељем, то је Уредбом од 28. 5. 1915. године установљен Златни и Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима којим су одликовани, редови, каплари и подофицири за заслуге у рату и који су по рангу били изједначени. У војсци Краљевине Србије официр није могао да буде предложен за орден Карађорђеве звезде са мачевима, ако се са тим предлогом није сложила већина официра у пуку. Златним и Сребрним војничким орденим Карађорђеве звезде није могао бити одликован редов или подофицир, ако приликом његовог предлагања већина војника не би искорачила један корак испред строја у знак подршке.

Једна од најпотреснијих и најемотивнијих прича о одликованима Карађорђевим звездама везана је за породицу Милачић. Мајка Тодора и отац Захарије испратили су у ослободилачки рат петорицу синова. На крају шестогодишњег војевања, кући су се вратила тројица, са четири Карађорђеве звезде и многобројним другим одликовањима, али их мајка није дочекала – убили су је бугарски војници за време Топличког устанка 1917. године. Син Божидар, као поручник српске војске, пао је на Солунском фронту 1916. године, а његов брат Братимир је погинуо борећи се у јединици под командом војводе Косте Пећанца. Обојица су одликована Карађорђевом звездом са мачевима. Ђорђе Милачић се вратио из ратова као капетан, чак са две Карађорђеве звезде, а Бранислав као поручник који је касније дошао до чина потпуковника, док је најмлађи Душан стекао титулу доктора наука у Француској и био управник Народне библиотеке.О Ђорђу Милачићу, двоструком витезу Карађорђеве звезде, забележено је да се прославио у извиђачким и диверзантским акцијама у Првом балканском рату и добио медаљу за храброст. У Другом балканском рату, Ђорђе је после битке на Брегалници поново одликован медаљом за храброст, а у Првом светском рату, за јунаштво на Церу и у Колубарској бици, орденом Карађорђеве звезде, као и орденом Белог орла. Командовао је на Солунском фронту најелитнијом, другом четом Гвозденог пука и прославио се у борбама за коту 1212, где је заробио 45 непријатељских војника и једног високог официра, а за тај подвиг је добио и други орден Карађорђеве звезде са мачевима. У току само месец дана четири пута је рањаван. Када је издао наредбу о похвалама 1917. године, командант 1. армије Живојин Мишић навео је да је поручник Ђорђе Милачић "показао у свим борбама да је неустрашив јунак". "Он може служити као пример највеће храбрости и пожртвовања", записао је војвода Мишић о Ђорђу Милачићу, носиоцу две Карађорђеве звезде са мачевима, три ордена Белог орла, златне и сребрне медаље за храброст, као и француског Ратног крста са палмом. Иначе, Ђорђа су 1941, као пуковника југословенске војске, окупатори одмах интернирали у Немачку, одакле се вратио после рата. Божидар Милачић је Карађорђеву звезду заслужио у одреду војводе Вука на Солунском фронту код Лерина. Он је залегао за митраљез да би спасао своје ратне другове и погинуо штитећи им одступницу. Опевао га је познати песник Милосав Јелић. Братимир Милачић је у време повлачења српске војске преко Албаније остао код куће, јер је био тешко рањен. У време Топличког устанка он се прикључио војводи Кости Пећанцу као његов ађутант. Страдао је две године касније, код Пећи. Он је у породичној воденици Милачића сачувао велики део докумената о Топличком устанку. Посмртно је одликован сребрном Карађорђевом звездом. И Бранислав је прошао албанску голготу, борио се на Солунском фронту у редовима Гвозденог пука као и његова браћа. У чину потпуковника дочекао је априлски рат 1941. године и, као и брат Ђорђе, одведен је у заробљеништво. По повратку у Прокупље, био је један од најугледнијих грађана.Душан Милачић, као ђак-наредник, после повлачења преко Албаније, послат је у Француску на школовање. Тамо је касније и докторирао, био један од наших најбољих преводилаца француске књижевности и управник Народне библиотеке. У Прокупљу не постоје споменици јуначкој браћи Милачић, нити има улица са именом неког од њих. Само још потомци чувају документа која сведоче о слави њихових предака.