Мајица Дубровник!

МАЈИЦА ДУБРОВНИК!
Састав:памук/ликра (95-5%)
Штампа сито/водене боје
Ојачање око врата
Етикете/амблем жакар
Проузведено у СвеСрбији
Цена 1200рсд+птт

ЖИВКО КОРАЋ-последњи србски хајдук Баније!

Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих верника, због православне свести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије, што му је била препрека да добије посао у великим фирмама.

Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији. Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији “Коридор“.

Августа 1995. Хрватска покреће злочиначку операцију “Олуја“ са којом успева да протера српско становништво и почини масовне злочине.

Током повлачења српских избеглица, Живко је својој породици рекао:

„Ви идите а ја не дам своју кућу и своју земљу“.

Након тога Живко одлази код своје бaкe у Велики Шушњар где се скрива кратко време, ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протерано српско село. После тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине узима наоружање и одлази у шуме.

Хрватска власт организује потеру за како они наводе “одбеглим четником“ ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва “Фазан“ који под маском лова на дивље звери увелико учествују у потери. Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп.

Током хајдуковања Живко је ликвидирао још троје Хрвата како би избегао откривање, међу њима био је и један ловац који је кренуо да ухвати ту “дивљу зверку“ јер је новчана награда била јако примамњива. Живко никад није терорисао народ, а могао је да је хтео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске аил није, јер му је родна груда била светиња.

На Српску нову годину 14. јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успевају да обколе, тај дан је борба са Живком трајала 2 сата јер је током бежања Кораћ пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце.

Видевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса.

Кад су се муповци коначно усудили да приђу мртвом телу Кораћа, видели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након 5 година још једанпут запрскосила на Банији.

Кораћ је иза себе оставио сина и ћерку.

Кораћев подвиг одјекнуо је међу Србима у Хрватској, а и многи Хрвати имали су поштовање према војнику РСК који је пет година одбијао да се преда. Како би спречили ширење прича о његовом подвигу хрватска телевизија је чак снимила и документарни филм покушавајући да Кораћа прикажу као злочинца са проблематичном предратном прошлошћу.

Њихови покушаји су безуспешни, легенда о Живку Кораћу, последњем активном војнику РСК наставља да живи.

СЛАВА МУ!

Мајица Чикаго/бела

Наш најтраженији модел коначно и на белој позадини. Као и до сада у изради су коришћени најквалитетнији материјали домаће проуводње. Умбро сингл памук 180г/м2 у комбинацији са сито штампом на бази водених боја гарантује квалитет и дуготрајност, док жакар етикета и амблем представљају савршене детаље на мајици. 

Модел је доступан у величинама С,М,Л,ХЛ,2ХЛ,3ХЛ.

ЉУБИША САВИЋ МАУЗЕР (1958-2000)

Таквог човека, каже саборац, могао је убити само онај ко не зна ни шта је рат, ни шта је Српство.

Рођен 1958. године у селу Ковачићима поред Бијељине. До рата је радио као социјални радник у Бијељини. Жена Бојана, исте струке, имају два малољетна сина, у моменту Маузерове погбије. Али, иако је могао имати пола града, и после рата са породицом остао у двособном стану при Центру за социјални рад. Заједно са Арканом одлучујуће допринео ослобађању Бијељине, од муслимана. Постаје командант гарде "Пантери", која је била једна од најелитнијих јединица у РС.

Иако један од оснивача СДС-а, почетком 1996. напушта владајућу партију, због како сам каже "лопова који су је упропастили", и оснива Демократску странку РС. Постаје посланик Скупштине РС као носилац листе Демократско-патриотског блока. За стање у РС знао је да каже да је груба и примитивна копија система у Србији. Кад је Биљана Плавшић кренула у борбу криминала, Маузер јој је био један од главних ослонаца.
До краја се борио против уновчавања српства вођен сопственим мотом: "Кад одузмемо од оних који су у рату узели све што нису имали, и одужимо се онима који су за Отаџбину дали све што су имали, можемо рећи да имамо државу." Због тога је, кажу, морао да плати. Онај ко се сав посветио борби против криминала, убијен је као последњи криминалац.

Почетком 1998. именован је за начелника Управе полиције РС. Тук’о га глас да хоће да гања све живо. У том гањању, у јулу 1998. године, догодио се атентат на њега. Приликом постављања експлозива под његов аутомобил погинули су Владимир Неретњак и Стојан Максимовић, за које се испоставило да су активни официри ВРС.
У сриједу увече, 7. јуна 2000. године у Бијељини је калашњиковом изрешетан и убијен.

Критичне вечери Маузер је пошао у село Велика Обарска да врати џип семберском млинару Чеди Павловићу. Километар од центра, код жељезничке станице, кад је стао да прими у кола времешну Јелисавету Љубојевић која је стопирала, изрешетан је из аутоматског оружја. Полиција је саопштила да су убице биле у црвеној тојоти, регистарска таблица "099-Ј-206", за коју се испоставило да је украдена и да је власништво бијељинског ДП "Напредак". Аутомобил, два калашњикова и одјећа нападача, пронађени су на магистралном путу за Угљевик, у селу Хасе.
Неколико дана касније, начелник бијељинског Центра јавне безбедности Саво Цветиновић саопштава да није утврђено коме припадају отисци пронађени у аутомобилу, да ће све зависити од тога куда буду водили трагови, те да је затражена помоћ СФОР-а, који је тог дана изводио вежбе. И то би, што се тиче полиције, било све.

На Маузеровој сахрани хиљаде људи у родним Ковачићима. Опело служи владика зворничко-тузлански Василије, присутни и представници МУП РС и ВРС, ветерани из "Пантера"... Присутан и ловац на Тита, Никола Каваја. Пита, јел’ смо комуњарски или четнички лист, кад сазна, каже да оно што од њега чујемо, можемо да публикујемо. Маузера упознао преко "поште", док је био у затворима САД, по повратку у Отаџбину срео се са тим човеком, јунаком и српским патриотом неколико пута. Био му је брат, и по пушци, и по крви, и по идеологији, тешко му пала његова смрт, воли јунаке. Завршава упозорењем – "Ово што сам ти каза', немој да ми окренеш, ја ћу те потражит"...

Саговорници блиски Маузеру упознају нас са "генезом" његове ликвидације. Сметао и Палама и Београду, знао како иде линија командовања. Био опасан зато што није само говорио, рецимо, да је Слободан Милошевић највеће зло српског народа, имао муда и да нешто уради, и то се знало, то су понајбоље знали они горе. Иако му је, због прекорачења овлашћења у истрази поводом убиства Срђана Кнежевића доживотно забрањен рад у полицији, његова реч и информација су у круговима владе, па међународне заједнице, имали снагу функције. Наводно му је Додик понудио место саветника за националну безбедност.

Како се много шпекулисало са тим да ли је Маузер на хашкој листи, Хаг се није изјашњавао, у неким круговима је "проваљено" да он има специјалан статус сведока оптужбе. И мада је, кажу, Маузер одбијао све врсте контакта са таквим полазиштем, многи су се уплашили његовог евентуалног добровољног одласка у Хаг. Сам је, у шали, говорио да ако оде, биће градоначелник затвора, а Момчило Крајишник његов заменик.

Познаваоци прилика кажу и да је истрагом око убиства Срђана Кнежевића дошао и до података о убиствима у Србији, да је то главни разлог његовог смењивања са места начелника Управе полиције РС , у чему су се поклопили интереси домаће мафије и међународне заједнице. Да је знао много, и све бележио. Да је све на "сигурном". Међу знаке упозорења убрајају скорашњу ТВ изјаву "под Палмом" радикалног србијанског политичара да је Маузер био јунак у рату, али да је после рата почео да потказује друге да би се лично опрао, те емисију фантомске паљанске Телевизије С, у којој су двојица које је Маузер оптужио за убиство Кнежевића, поводом његове одговорности због малтретирања и лажних оптужби, изјавили да за Маузера постоје три правде – правосуђе, божанска и земаљска правда. На крају ће нам рећи да је Маузеровим убиством атмосфера страха и несигурности пресељена из Србије у РС, а у вези са адресом убица, да је у бројним убиствима у Србији "било доста мобе из РС – дошло време да се мобе врате".

БОРБА СА КОПИЈОМ: Један од седам свештеника говори над одром Маузера да се може претпоставити да његовим убицама није ни први, ни последњи, да је рафал испаљен у њега рафал у све честите Србе и патриоте, да су све велике империје пропале онда кад су се превише осилиле, а поготову су пропале злочиначке групе и појединци злочинци...

Сунце упекло, километарска колона се пружила ка породичном гробљу у Ковачићима. Пред раком говори начелник општине Драгомир Љубојевић (СДС), чиновнички, о оцу, супругу, сину, команданту, политичком раднику који је у срцу увек био социјални радник; генерал ВРС у пензији Будимир Гајић износи "личну процену и оцену" да је Маузерова смрт проистекла из његове борбе за правду и ред у овој држави. 
У име "Пантера" се опрашта Душко Тузланчић, који рече да за све што је покојник урадио од ’92. до 2000, а урадио је много, од државе није добио ни хвала, и рече да кад би хтео да запрети убицама, како би им требало запретити, рекао би, пожурите ако хоћете још кога да убијете, имате времена, можете нас наћи у реду пред неком од амбасада земаља које су то заслужиле, ова то сигурно није...

Бројна сарајевска гласила су га оптуживала за злочине и писала писма Хашком Трибуналу, али га нико из Хага није позвао.

Aутор: Драган Тодоровић
17.06.2000.

17. априла 2010. године, Тужилаштво БиХ је осудило осумњиченог криминалца Ђорђе Ждрале на 20 година робије за убиство Љубише Савића Маузера.
Међутим, није речено ко су налогодавци убиства Маузера.

Операција Коридор

Хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника претворила се одсудну битку за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини, једну од ретких у том рату у којој није почињен ниједан злочин и испоштоване су све ратне конвенције.

Мало је догађаја из протеклог крвавог грађанског рата на простору Босне и Херцеговине који одишу искреним витештвом када су у питању дејства све три зараћене стране, а историја ће забележити и да је мало ратних операција српске војске које се могу поредити са славним подвизима предака из балканских или, рецимо, Првог светског рата.

Ипак, у кланици до јуче братских народа у “босанском лонцу” издваја се војна акција “Коридор”, због мотива који су до ње довели, али и због чињенице да је остала неукаљана са становишта поштовања свих писаних и неписаних норми и конвенција ратовања.

“Битка за бебе“ или “Битка за пут живота“, како многи називају акцију која се одиграла пре тачно 24 године, била је пре свега хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника у болницама на територији коју су под својом контролом држали босански Срби.

Касније ће се испоставити да је ово била одлучујућа битка за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини и епопеја која је практично поставила темељ за конституисање српског ентитета, Републике Српске, чији је статус касније потврђен Дејтонским споразумом из децембра 1995. године.

Тринаест беба и хеликоптер без дозволе

Када су војници Армије Босне и Херцеговине извели напад на колону војника ЈНА у Тузли пресечена је и последња саобраћајница која је повезивала западне делове Републике Српске са Србијом, заправо оним што је остало од Социјалистичке федеративне републике Југославије.

Током маја 1992. године Модрича, Дервента и околна места су дошла под војну управу хрватске војске, чиме су се снаге ХВО спојиле са муслиманским снагама у Градачцу и тако пресекле све путне правце из Крајине према Србији и остатку света.

Историчар Неђо Малешевић за портал Експрес.нет објашњава како је Међународна заједница својим санкцијама довела у питање опстанак Срба на подручју читаве Босанске Крајине:

– Одлуком Савета безбедности Уједињених нација, која датира од 21. маја 1992. године, забрањивао се сваки цивилни саобраћај са аеродрома у БиХ, чиме је Крајина изгубила ваздушну везу са Србијом.

Прекидањем комуникације дошло је до несташице у свим сферама живота, због чега се над народом Републике Српске и Републике Српске Крајине надвила злокобна претња потпуног истребљења – тврди Малешевић.

Прве последице прекида везе са Београдом осетиле су крајишке здравствене установе, које остају без елементарних средстава за рад, попут кисеоника за инкубаторе. У стању потпуног хаоса тражило се брзо решење како би се народу Босанске Крајине и Посавине дала нада да ће преживети и опстати.

У то време у бањалучком породилишту рађа се тринаест беба којима је, углавном због превременог порођаја, био неопходан кисеоник.

И поред алармантне ситуације, Међународна заједница није дозволила да из Батајнице полети хеликоптер са свом потребном медицинском помоћи, у којој је била и течност за хемодијализу бубрежних болесника.

Остао је прикован за писту чекајући дозволу, које није било, што је претило да цео случај претвори у трагедију.

Коридор мора бити пробијен!

У очајничким покушајима да се спасе недужни животи власти Српске Републике Босне и Херцеговине (која касније прераста у Републику Српску) прво су очајнички покушале да искористе индустријски кисеоник, кога је у извесним количинама било у граду, али он нажалост није био одговарајућег квалитета да би се употребио у медицинске сврхе.

Наш саговорник објашњава да је смрт 12. беба у бањалучком породилиштву био преломни тренутак за покретање акције.

– Пратећи читаву ситуацију, први крајишки корпус који се још увек налазио у Славонији и чекао да дођу мировне снаге из Непала и Јордана, послао је део својих јединица да брани српско становништво на територији Дервенте, коју су заузеле регуларне јединице хрватске војске.

Након смрти дванаест беба у Клиничком центру у Бања Луци није било пуно могућности; или кренути у напад или дозволити хуманитарну катастрофу.

Одлучено је да се крене у акцију пробоја Коридора живота одрађена је тактички перфектно, што доказује и чињеница да се ова операција данас изучава на војним школама неких земаља НАТО.

Разлог за анализу те акције је војна доктрина по којој војска не креће у напад ако омјер снага није три на према један, док је српска војска на почетку Битке за пут живота имала однос снага 1 на према 1,7, односно са 14.800 војника извршила је напад на 25.500 непријатељских војника.

Друга ствар због које се врше анализе ове операције је то што, и поред драматичне ситуације, није извршен појединачни ни системски злочин, као што је то био случај само неколико месеци раније са операцијом ХВО у месту Сијековац – закључио је Малешевић.

Генерал Момир Талић, који је одређен за команданта операције, издаје тадашњем начелнику Штаба прве оклопне бригаде и комаданту Тактичке групе један, Новици Симићу, наређење, а њихов пресретнути телефонски разговор изгледао је овако:

-Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да деца умиру!

Управо последња реченица генерала Момира Талића је био сигнал да се окупе све јединице тадашње ВСР БиХ и заједнички крену у продор.

Тузлански трик

Операција Коридор почиње 14. јуна 1992. године на два фронта: борбама на Церу код Дервенте које трају два дана, и у којима војска Републике Српске пробија линије које је заузимало Хрватско веће одбране, те креће у даље ослобађање Посавине.

Упоредо, припадници 16. крајишке моторизоване бригаде ВРС под командом потпуковника Милана Челекетића, уз подршку тенковске чете из Добоја, крећу у напад на јужном делу дервентског ратишта.

Према подацима хрватског генерала Мартина Шпегеља, у Посавини се тог лета 1992. налазило осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ које су се измењивале или су све време биле присутне.

Ратни репортери су у то време јављали са терена како је морал јединица на висини, толико да су команде имале проблем да обуздају војску и официре на нижим нивоима како не би направили превише дубок продор у непријатељску територију.

Генерал Миленко Курдешић за “Експрес“ портал говори о томе како су текле припреме и сама операција:

– Одлука је морала да се донесе на брзину, међутим, проблем је био што није било довољно слободних снага Првог корпуса, јер су углавном већ биле распоређене на положајима у западној Славонији.

Тада је уследило прегруписавање снага из западне Славоније, формиране су три тактичке групе, а за комаданта Прве групе постављен је покојни генерал Новица Симић, који је из правца Добоја преко Дуге Њиве кренуо на Модричу и Оџак.

Друга група је била под командом пуковника Милета Новаковића и чиниле су је углавном јединице из Книнске Крајине, зато што су и њихове све везе са Србијом биле прекинуте.

Последња тактичка група била је под командом такође покојног генерала Славке Лисице, која је имала задатак да ослободи Брод из правца Дервенте.

Ове тактичке групе имале су снагу еквивалентнму једној бригади, а главно командно место генерала Талића било је на Дугој Њиви.

Након формирања тактичких група и расподеле задатака све је било спремно да се крене у напад, присећа се Курдешић.

Борбе су интензивиране 24. јуна када је артиљерија ВРС снажним нападом навела Армију Босне и Херцеговине на погрешан закључак да српске снаге желе да заузму Тузлу.

Због одлично одрађене пропагандне борбе олакшан је продор према Модричи, јер је Армија БиХ преусмерила своје јединице ка прилазима “граду соли”.

Завршне припреме за напад на Модричу одрадили су припадници јединице “Вукови са Вучијака”, под комадом Вељка Миланковића, који је, како сведоче очевици, издао наређење: “Нож на пушке. Јуриш! За мном!” – и практично уличном борбом “прса у прса” заузео важно упориште Јакеш.

Брзим нападом са обе стране реке Босне, из правца Дервенте и Добоја, Модрича је заузета без већих борби, јер су се припадници хрватских и бошњачких снага убрзано повлачили испред српске војске, уз минималан отпор препуштајући своје положаје.

– Део Коридора који је ишао из правца Шамца према Дервенти је ослобођен 28. јуна 1992. године што је био успех Прве и Друге тактичке групе, док је Трећа каснила и Брод ослободила тек 7. октобра 1992. године – прецизира Курдешић.

Пробој на Видовдан

Одлична обученост и тактичка спремност генерала Војске Републике Српске могла се видети и у самом току операције.

– Треба напоменути да је после извесних борбених дејстава, да би се појачао и убрзао пробој Коридора, уведена у борбу и 16. моторизована бригада, која је као и Први корпус раније обављала задатке на простору западне Славоније.

Они су распоређени на потезу Подновља и Липе одакле су у веома кратком времену избили на реку Саву, што је увелико олакшало посао осталим јединицама, констатује генерал.

На Видовдан 1992. године тадашњи пуковник а будући генерал, Новица Симић, у Модричи је поздравио је борце и народ будуће Републике Српске:

– Коридор за Југославију је успостављен, пут је слободан. Срећно! – чиме је операција Коридор и званично завршена. У операцији „Коридор“ су према званичним подацима погинула 293 војника ВРС, а 1.129 припадника српских снага теже је или лакше рањено.

Према извештају Оперативне групе Источна Посавина Хрватске војске губици ХВО и ХВ су износили 1224 погинула и 6.240 рањених.

Прва возила која су прошла кроз новоуспостављени Коридор били су хуманитарни конвоји са храном и преко потребном медицинском опремом, чиме је спречена даља хуманитарна трагедија.

За неке је, нажалост, већ било касно. Последња бањалучка беба, мала Слађана Кобас, своју борбу је окончала 14 година касније, услед болести која је настала као последица недостатка кисеоника у породилишту.

(Експрес.нет)

Извор: СРБИЈА ДАНАС