ИСТИНА О МАРИСАВУ ПЕТРОВИЋУ И КРАГУЈЕВАЧКОЈ ТРАГЕДИЈИ

ИСТИНА О МАРИСАВУ ПЕТРОВИЋУ И КРАГУЈЕВАЧКОЈ ТРАГЕДИЈИ

                                              Аутор:Никола Перић

Истина о Марисаву Петровићу и крагујевачкој тагедији

-Пре него што се осврнемо на стравичне догађаје који су се октобра 1941. збили у  у Крагујевцу и на судбину неправедно окривљеног Марисава Петровића кога је комунистичка и неокомунистичка пропаганда окарактерисала као слугу окупатора и убицу сопственог народа, а чију ћу невиност овим радом настојати да докажем,као и на комунистичке неосноване клевете да су чланови СДК (Српског добровољачког корпуса) носили немачке униформе са кукастим крстовима, представићу најпре кратку биографију Марисава Петровића:

Легендарни добровољачки командант и Љотићев сарадник, Марисав Петровић рођен је 1896. године у селу Градац надомак Крагујевца. Имао је завршену само основну школу, али је својим реторичким вештинама, интелигенцијом и способношћу одавао утисак школованог човека. Способност и манире вештог говорника као и недостатак образовања надокнађивао је читањем и проучавањем великог броја књига. У свом власништву имао је велике поседе обрадиве земље, па му је примарна делатност била бављење пољопривредом. Важио је за човека који је у својој околини поштован и цењен, крупан и снажан човек, густе црне косе и бркова, оштрог погледа.

Након приступања ЗБОР-у успео је за врло кратко време да се истакне у новом покрету и постане један од виђенијих чланова ЗБОР-а. Верно је пратио Димитрија Љотића на свим важнијим скуповима широм земље. На изборима 1938. године Марисав Петровић био је носилац листе ЗБОР-а у Лепеничком срезу. Након пропасти Краљевине Југославије и окупације Србије, Марисав се ангажовао око обнављања активности ЗБОР-а у свом крају. Тим поводом се у више наврата сретао с Љотићем и Милорадом Мојићем (писцем књиге „Српски народ у канџама Јевреја“ Због чега се и нашао на суду, на чувеном “Талмудском процесу”, који је покренула једна од јеврејских општина Краљевине Југославије. Но, Милорад Мојић је, заједно са својим братанцем доказао тачност и истинитост ових навода и превода, те је био ослобођен оптужбе. Тужба је одбачена као неоснована.) и разговарао са њима о тренутној ситуацији.

По образовању српске добровољачке команде септембра 1941. формирано је дванаест одреда. За команданта Петог именован је Марисав Петровић, персонални састав одреда у највећем делу сачињавали су људи из Шумадије, па је одред називан још и „Пети Шумадијски“. Током те четири ратне године, борио се Марисав са комунистима по читавој Србији, уздуж и попреко, и са четницима се неретко гледао преко нишана, у неколико наврата је успео да избегне њихове заседе и покушаје заробљавања. Кад год је било прилике Марисав је говорио окупљеним грађанима у местима у којима је боравио са својим војницима, указивао је на тежак положај нашег народа и светој мисији Милана Недића.

О њему као човеку можда најбоље сведочи текст из листа „Наша Борба“ у коме се наводи следеће: „Марисав Петровић нема диплому неке високе школе, он има животно искуство, живе историјске и борбене школе српског народног живота у којој се полаже испит из домаћинства, поштења, јунаштва и мудрости, а то је важније од свега што она друга школа даје, и то је оно што тој другој школи често недостаје“....

            По завршетку рата емигрирао је у Минхен. Ни тридесетак година после рата југословенски комунисти никако нису могли да забораве све оне поразе које им је Марисав Петровић нанео са својим добровољцима током четворогодишњег рата. Више пута су покушавали да му дођу главе, али је он као и раније успевао да избегне постављене му замке, захваљујући својом опрезношћу и животним искуством. Ипак УДБА није одустајала, па је послала свог агента (који је према једној верзији био бивши Марисављев војник из ратног периода, а који је током свог робијања у Југославији био заврбован). Тако се једног дана у улози удбиног „џелата“ појавио пред Марисављевим вратима у Минхену и чим је овај отворио агент га је напао секиром (негде се наводи и месарска сатара) и буквално измасакрирао, али се Марисав и ако у осмој деценији живота, није дао. Успео је да преживи напад иако је задобио тешке телесне повреде опасне по живот, али је пар година касније, тачније 1974. године преминуо. Убица је успео да се домогне аеродрома, где га је чекао Јатов авион, немачки ловци су само вербално, претњом покушали да их зауставе, али се пилоти на то нису обазирали и мирно одлетели за Београд.

Униформе СДК

-У наредних неколико пасуса ћу у најкраћим цртама указати колико је неоснована оптужба и клевета о наводним немачким униформама добровољаца са кукастим крстовима, како то наводе бројни комунистички историчари:

 Књига Боривоја Карапанџића под називом „Грађански рат у Србији 1941-1945.“ садржи велики број фотографија на којима се јасно види какву су униформу носили добровољци, какву кокарду, какав крст. Већ само те фотографије говоре о лажима комуниста и њихове пропаганде .

О грбу Србског добровољачког корпуса најбоље говоре цитати из текста Бошка Н. Костића (личног секретара Димитрија Љотића) које сам пронашао у његовој књизи „За историју наших дана“ стр. 103-104 текст овом приликом преносим у целости:

„Прво, крст у облику какав је био на српским заставама, косовским и таковским, услед чега се назива и „Косовски“ и „Таковски крст“. Силуета овог крста послужила је и као типски узор за стилизацију Карађорђеве звезде и других наших националних знакова и одличија. Друго, добровољци су крст узели за свој знак услед схватања, да је и у овом највећем светском сукобу, дубљем од Христа, хришћанску етику и културу, или против Христа, а за материјалистички поглед на свет. Треће, у средини крста стоји лик Св. Великомученика и Победоносца Георгија, - славе добровољачке. За време док је у нашој отаџбини беснела непријатељска окупација и комунистичка револуција, крвожедна аждаја гутала је свакодневно не по једну већ по хиљаде жртава нашег народа. У лику Св. Ђорђа, који спасава цареву кћер – која симболизује Отаџбину – добровољци су гледали други симбол своје свете победе. Четврто, у венцу око  Св. Георгија написано је врховно начело српско, па и југословнеске војске, а тиме и ове јединице: „С вером у Бога за Краља и Отаџбину“. Пето, четири огњила који окружавају крст и лик Св. Ђорђа, нису друго до огњила из српског грба и симболизују у овом грбу исто што и у ономе: с једне стране тешке ударце судбине,који кроз векове кују и крешу српски народ из кога, под тим ударцима, избијају светле и огњене луче, а с друге стране, представљају кремен камен наше постојаности у коме по речима Његошевим „Удар нађе искру у камену,без њега би у кам очајала“ “ .

Зашто је до стрељања у Крагујевцу уопште дошло?

-У овом делу свог рада трудићу се да да што детаљније прикажем догађаје који су проузроковали стрељање цивилног становништва у Крагујевцу:

            Немачки III батаљон 749. пешадијског пука, добио је наређење да се из Крагујевца пробије у правцу Горњег Милановца и ослободи 6. чету из 920. пука која је била заробљена од стране четника. Ову моторизовану немачку колону, 16. октобра 1941. године напали су између села Баре и Љуљци, заједно четници и партизани. У нападу су учествовали са четничке стране: мајор Миодраг Палошевић, капетан Дуја Смиљанић и Милош Глишић, поручник Стојановић и потпоручник Мојсиловић, а са комунистичке стране: Раја Недељковић, командант Крагујевачког партизанског одреда (чији је политички комесар био Владимир Дедијер), професор Драгутин Марковић, студент Радисав Лазаревић и земљорадник Милоје Симовић, који су били комунистички руководиоци у том крају.

            Напад на Немце је била идеја равногораца, јер како у свом ратном дневнику равногорски поручник Звонимир Вучковић (иначе Хрват који је наставио сарадњу са комунистима и 1942. када се већина равногораца разишла са њима) од 43. стране текст који се односи на крагујевачку трагедију каже: „Палош и ја одређени смо за напад на Крагујевац“ (реч је о мајору Миодрагу Палошевићу). Како би их било више за напад како говори Вучковић у свом дневнику они (Вучковић и Палошевић који су се нашли у селу Баре на средини пута Милановац-Крагујевац) су брже боље отишли у село Топоница, где је у кући свог поочима др Кичевца живео Владимир Дедијер како би се са њим договорили око комунистичке подршке у тој „акцији“.

Комунисти и четници извршили су напад из заседе, којом приликом су по-

били 9 и ранили 27 Немаца, од којих је, доцније, још један умро.

Када су Немци хтели да понесу своје побијене и рањене другове, ко-

мунисти и четници су желели да им то спрече. Зато су ови последњи

изишли иза скривених положаја и отворили непосредну концентричну

ватру на Немце, спречавајући их у њиховој намери. Немци су узвра-

тили на ватру, којом приликом су погинули четнички команданти по-

ручник Стојановић и потпоручник Мојсиловић, као и знатан број чет-

ника. Немци су се морали повући ка Крагујевцу, остављајући своје

мртве. Тада су нападачи извршили ужасан масакр над побијеним

Немцима. Одсекли су им полне органе, па им ставили у уста, изломи-

ли им ноге и руке, повадили очи и ишчупали језике.
           

 Према званичном немачком податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно је погинуло девет Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана.Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да буде стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили.Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фотографије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београду, др. Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу.

            Кад је генерал Недић био код Турнера да моли да се не шаље казнена експедиција шеф Управног штаба, и сам блед и узбуђен, дигао се и из блока извукао је серију фотограгија које је баш пре тога примио. То су били снимци лешева немачких војника поубијаних код села Љуљка и потом страховито унакажених. Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каквa никада српска војска у својој историји није починила. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово слово „V” – Victory (победа).. Турнер је тада рекао Недићу и Љотићу: „Шта мислите шта би сада Фирер урадио када би ове ужасе видео? Овако нешто још се није догодило у Европи. То је чисто балканско дивљаштво. Не само сто за једног већ ово може довести да се одмазда још више пооштри.“ Турнер је даље рекао да су Хитлеру сви Срби исти, комунисти или некомунисти, који су сада уосталом заједнички напали немачку оружану снагу и ове ужасе починили. Турнер, на Недићеву и Љотићеву молбу, ипак, није ове фотографије са унакаженим немачким лешевима послао у Берлин, тако да нису ни могле доћи до Хитлера. Да су ове фотографије доспеле до Хитлера још више би се погоршало и онако тешко стање нашег народа у окупираној Србији. Згрожен фотографијама својих мртвих измасакрираних војника, немачки генерал Беме, специјални командант операција у Србији лично је наредио одмазду над грађанима Крагујевца.

Шта се дешавало са народом у Крагујецу од наредбе генерала Беме-а о одмазди до 26. новембра до када је СДК боравио на овом подручију

-У овом делу својг рада који располаже обиљем документованих догађаја и чињеница трудућу се да докажем невиност Марисава Петровића и СДК на чије име и углед је бачен црни плашт срамоте и прикачена издаја српског народа који је Марисав истински волео и за који су многи добровољци дали своје животе и тако покушам да предочим млађим генерацијама истину о овим херојима коју си итекако заслужили:

Када је комунистичко-четничка авантура звана устанак, почела да односи све већи број жртава и изазива репресалије окупатора према недужном становништву, Марисав Петровић одазвао се позиву Димитрија Љотића и прихватио се задатка организовања добровољачког одреда, који би сачињавали шумадинци. Пети добровољачки одред под командом Марисава Петровића у петак 17.октобра стижу Крагујевац где су најпре били смештени у школи „Свети Сава“ одакле су били премештени у школу „Краљ Петар“. Како су дан раније били у покрету добровољци нису имали појима шта се догодило Немцима на путу за Крагујевац, те их је немачка рација изненадила. Немци су рацију и хапшења у Крагујевцу почели 20. октобра у 5 сати ујутру. У Крагујевцу се у Основној школи “Краљ Петар” затекло 20-так добровољаца 5. одреда Српског добровољачког корпуса са командантом Марисавом Петровићем. За време рације, добровољци су били блокирани у школи, све до 15 сати, када је рација престала (Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време другог светског рата“).

Битан доказ који говори да добровољци на челу са Марисавом Петровићем нису учествовали у хапшењу становништва јесте и исцрпан извештај крајскоманданта Бишофсхаузен-а (Bischofshausen) који је поднео 20. октобра 1941. у коме се нигде не спомиње учешће било којих српских органа ни у хапшењу становништва, нити њихово учешће у стрељањима. Наиме Бишофсхаузен наводи да је одлучено да тај посао сврше „3. батаљон 749. пука и 1. батаљон 742. пука“,који су тада били у Крагујевцу. Дакле из овога се јасно види да је иницаијатива и њено извођење дело искључиво Немаца.

По завршетку рације су Марисав Петровић и Милош Војновић, који је дошао у Крагујевац да оформи 10. добровољачки одред, чија је чета била смештена у школи „Светог Саве“ (која је као и школа „Краљ Петар“ била блокирана током трајања рације), отишли код капетана Бишофсхаузена да се обавесте о разлозима блокаде и сакупљању грађана. Капетан Бишофсхаузен им је рекао да се због напада на колону и убиства 10 и рањавања 26 немачких војника има извршити одмазда и стрељање 2300 грађана Крагујевца и да ће казну извршити казнена експедиција која је специјално због тога дошла у Крагујевац. Запрепаштени Петровић и Војновић, упућени су код команданта експедиције, мајора Кенига. Марисав Петровић је преклињао Кенига да пусти људе, рекавши да они нису криви за напад. Кениг је био неумољив, рекавши да се одмазда мора извршити. Петровић је тада молио да се извршење барем одложи, док се не ухвате прави кривци (партизани и четници). Када ни ово није помогло, Марисав Петровић је на коленима преклињао Кенига да пусти барем оне за које им својим животом гарантује да немају везе са комунистима.

Неколоко година касније Марисав Петровић се са тугом присећа тих ужасних тренутака и каже: „То су били најтежи дани у мом животу. Немоћан, слаб и мали, ја сам све учинио што је у људској моћи било да умилостивим страшног мајора Кенига, да умањим трагедију, да спасем колико год више људи могу. Не знам да ли је било страшније за мене разговор са Кенигом, мој улазак у топовске шупе где хиљада на коленима виче: Марисаве! Ти па Бог, спаси ме, или кад смо гледајући како одводе људе на стрељање, немоћни да на други начин помогнемо, скоро отимали људе од Немаца. Све је то било тешко и страшно“.(записао Бошко Н. Костић, лични секретар Димитрија Љотића, у разговору са Марисавом Петровићем)  

Мајор Кениг је попустио и дозволио да му се достави списак таквих лица.  Целе вечери су се добровољци СДК и Крагујевчани размилели по вароши и уписивали у списак све што су могли. Исте вечери, Кениг је одобрио пуштање 1000 људи са ових спискова, а до јутра још 600. О спашавању тих људи од немачког рафала Марисав Петровић пише: „У Крагујевцу је било свега 20 збораша, који су 11. децембра 1938. године гласали за листу Димитрија Љотића. Збор је имао велики број ђака гимназијалаца, али већина њих је била у редовима српских добровољаца. Но, ја сам мислио да под ознаком чланова Збора, уз Божију помоћ, ослободим што више познатих националиста, а нарочито ђака и радника“

У прилог Марисаву Петровићу и добровољцима иде и то што о спасавању цивила у својој књизи „Крагујевачки октобар“ писац Бранислав Божовић позива на записе Данила Михајловића, шефа одсека јавне безбедности Дунавске бановине који је био сведок крагујевачке трагедије у којој су му погинули брат и зет, а који такође нигде не наводи учествовање добровољаца у рацији и стрељању Крагујевчана. И сам потресен породичном трагедијом која га је снашла одлучио је да пише о томе, да су добровољци заиста учествовали у хапшењу и стрељању становништва тај податак под јаким емоцијама туге због губитака својиш ближњих сигурно не би испустио. Писцу те књиге је више Крагујевчана, а међу њима и Јоле Тепавчевић тада активни подофицир југословенске војске потврдило да добровољци нису помагали Немцима у хапшењу грађана. Тепавчевић је од уследелих догађаја покушао да се склони, „Лутао сам да се спасем“ каже он. Кријући се у шумарку поред железничке станице запазио је двојицу добровољаца, представио им се и легитимисао (кријући се од немачког хапшења вероватно се легитимисао добровољцима зато што су носили немачке униформе са кукастим крстовима, како то комунисти често потенцирају), а они су га повели са собом у намери да га спасу хапшења. Одвели су га у школу и представили Милошу Војновићу-Лаунтеру, њиховом команданту. Под наредђењем Лаунтера правио је спискове са именима људи за које је поуздано знао да нису комунисти (с обзиром на то да је живео у том крају, а да су добровољци познавали мањи део становника овог града) .То су били уствари спискови по којима су грађани били пуштани из Топовских шупа. Тепавчевић никада није био члан Збора, и том приликом је први пут видео добровољце и од тог дана он остаје са њима.

 Чак се и комунистичком историчару Владимиру Дедијеру омакло, па је у другој књизи свог “Дневника” на страни 391 написао сведочење једне жене: “Те вечери их је пуштено око 600. Доцније сам чула да их је пустио Марисав Петровић.” Овај детаљ из првог издања „Дневника“ Дедијер је избацио из осталих издања. Зашто?!

-Крагујевац 21. октобра 1941.

Тога дана у Крагујевцу је због комунистичко-четничке глупости и неодговорности убијено 2300 Срба. Немци су почели стрељање 20. октобра у 18 часова. Стрељали су групе од по 400 људи. Овде су били разни похапшеници и међу њима Јевреји и родитељи и фамилија оних који су у шуми. Стрељање је настављено и у току 21. октобра, сада су стрељања вршена у групама од по 100 људи. Стрељање је вршено док није подмирен број 2.300. Ни у хапшењеу, ни у извођењу на стрељање, а још мање у стрељању, добровољци нису имали никаквог удела. Када су се стицајем околности ту нашли, покушавали су да спасу што већи број људи. Немци су пристали да се из групе могу издвојити присталице генерала Недића. За сваког издвојеног морало се гарантовати, што је било и тешко и опасно, јер су Марисав Петровић и добровољци познавали мали број људи у Крагујевцу. „ На прво место “ вели Марисав у свом извештају писаним руком: „ спасавани су ђаци, гиманзијалци (и ученици Учитељске школе према каснијим сведочењима Бор. Радоњића, моја примедба) професори. Ту смо се морали претварати пред Немцима, као за све друге, да сваког лично познајемо. Тај посао је ишао тако што смо од сваког узимали легитимације, видели његово име и звали га по имену. Затим извлачени су радници са Лепенице. На трећем месту су извлачени они који су се тог момента нашли послом  у Крагујевцу ... Затим... оне испод 15 и преко 60 година старости...младих и здравих људи... На крају извучен је далеко већи број интелигенције него што је стрељано ...Овде су били: судије, адвокати, инжењери, учитељи, официри, свештеници и разни чиновници. Но опет истичемо, све нисмо могли извући. Добровољци су се тог дана морали понизити пред окупатором много, само да би што више спасли. Мислимо да је бар 70 њих украђено из групе одређених за стрљање. Морам истаћи и то да су нам неки Немци у овоме помагали, а нарочито један подофицир и један официр. Подофицир је био професор и знао је нешто српски и служио је као тумач. Нарочито нам је био помагао у извлачењу ђака“ Од ђака нису могли бити спашени само они који су „носили комунистичку фризуру по којој су се познавали да су комунистички омладинци.“

Да је примарни циљ Марисава петровића и СДК био спасавање ђака говори и следећи наводи из дела Радоја Кнежевића „Књига о Дражи“ свеска прва, стр. 149. : "Мало доцније улази Марисав Петровић са својим Добровољ-

цима. Са њима су и два Немца, подофицира. Држе у рукама велики

табак хартије. Почиње прозивање. Како кога прозову, излази на-

поље. До нас у средини бараке провлачи се један дечак Доброво-

љац. Нема ни седамнаест година, интелигентан и доброћудан, из-

беглица. Око нас старијих, група од преко сто и педесет ђака.

Шапућемо:

- СПАСИ ОВУ ДЕЦУ, ОНИ СУ ЂАЦИ, ТВОЈИ ДРУГОВИ!

- СПАШЋУ ИХ, НЕ БРИНИТЕ!

И ЗАИСТА, КАКО КОГА ПРОЗОВУ, ОВАЈ ДЕЧКО ЈЕ УВЕК ИЗБАЦИО

ПО НЕКОЛИКО ЂАКА, ТАКО ДА ЈЕ СВЕ КОЈИ СУ БИЛИ ОКО НАС СПА-

САО."

 Комунистичка је лаж да су добровољци Марисава Петровића хватали људе по Крагујевцу и када су Немци престали са стрељањем. Истина је да су добровољци управо улазили у редове одвођених на губилиште и просто их отимали од Немаца (што је у ранијим деловима студије објашњено и аргументовано). Петровић је преклињао Кенига да не стреља више од предвиђеног броја и спасавао је сваког ког је могао. Оно што се Петровићу (не) може замерити јесте чињеница, да је у тренутку када је број за стрељање пао на испод 2300 послао своје добровољце под командом Момчила Здравковића-Изрила да сиђу до града и покупе све цигане на које наиђу (према неким подацима око 200 њих), те је њих мењао за заточене Крагујевчане. Димитрије Љотић је Петровићу ово много замерио и рекао да ће после рата због тога морати да иде на суд.

Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на располагању одређен број људи ако погине још који Немац. Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов комадант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму. Комадант добровољаца је морао три пута да понови: „гарантујем“. На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи. Ови су морали остати као таоци у логору.

Добровољци су и после 21. октобра имали неколико борби са партизанима, растерали их и одбацили од града и железничке пруге. „За неколико наредних дана после 21/10 Имали смо неколико сукоба са партизанима у околним селима око Крагујевца и свуда потискивали партизане. Сада су партизани били одбачени из првих села око Крагујевца. И то смо одмах код Немаца искористили. Немци су на наш захтев пустили све таоце, 600 људи. Још су пристали да никог не хапсе без нашег знања. И да уопште не стрељају без наше сагласности. И од 21. октобра па све док је Добровољачки одред био у Крагујевцу, до 26. новембра 1941, нико и није у Крагујевцу и околини стрељан.

-Документовани пример једне борбе против комунистичких банди

под командом Марисава Петровића

Крагујевац, 28 новембра 1941. :

       Крстарећи селима Гружанског среза у потери за партизанима, Шумадијски добровољачки одред, под вођством комаданта Марисава Петровића, наишао је ових дана на једну заседу. У шумарку, недалеко од Драгобраћске кафане добровољачке претходнице приметиле су групу од неколико људи. То су били партизани. Кад су видели да им се приближује велики број добровољаца, они су, тројка за тројком, почели да се пребацују низа страну, како би избегли сукоб. Настало је ипак обострано пушкарање.
Српски добровољци, који су овде дошли у намери да очисте овај део Шумадије од комуниста, бацили су се свом жестином на партизане. У то су, у једном шанцу, јуришки одреди приметили два млађа човека који су били уприли пушке на њих. Добровољци су, међутим, одлучно наступали. Видело се одмах да су млади партизани невешти у руковању оружјем. Руке су почеле да им дрхте, дигли су пушке увис и повикали:
- Не браћо, предајемо се!
Али, док су се они предавали, недалеко од њих покушао је један партизан да напакости команданту г. Петровићу, који је, раме уз раме са својим друговима, јуришао напред у жељи да очисти терен Груже од ових бандита и да ослободи напасти гружанске сељаке. Тај је бацио бомбу и затим окренуо да бежи, мислећи да је његово „јунаштво“ дошло до потпуног изражаја. Али, и његова рука била је невешта. Бачена бомба експлодирала је напразно и није повредила ниједног од пожртвованих шумадиских добровољаца.
Напротив, партизан је сам себи донео несрећу. Док је бежао, једно добровољачко око узело га је на нишан. Пао је смртно погођен.
Утврђено је одмах да су два ухваћена партизана заблудели младићи из Груже. Први се зове Александар Буђевац. Он је свршени ученик четвртог разреда гимназије и рођен је у селу Вучковици. Непослушан према својим родитељима, он је напустио школу и одао се скитању, док није, тако млад и недоучен, упао у чељусти Коминтерне. Тамо је добио ранг слуге и таљигаша и у овоме својству остао у служби партизана два до три месеца, све док га шумадијски добровољци нису заробили. Александар је био сишао на друм да пљачка, заједно са својим друговима, мирне и вредне гружанске сељаке.
Други ухваћени бандит зове се Селимир Милић, заводски радник из села Стакова. Он је полно оболео у партизанском логору, како је сам изјавио. Сем тога, изјавио је да је у његовом одреду заменик командира неки Радисав Новаковић, студент права из Грошнице, а да им је политички комесар био Душан Кораћ, радник Војно-техничког завода.
(НОВО ВРЕМЕ бр. 180, 29. новембар 1941.)

Званични подаци о броју стрељаних:

-Овим кратким делом свог рада желим само да нагласим број званичних жртава у Крагујевцу и тиме оповргнем комунистичку пропаганду о наводно срељаних 7000 Крагујевчана:

Због различитих података о броју стрељаних у Крагујевцу, генерал Милан Недић је послао пуковника Бошка Павловића, који је са собом понео списак који му је дао немачки комадант Крагујевца, мајор Кенинг. У њему су била исписана 2.300 имена. То је био и остао званични број стрељаних талаца за 10 убијених и 26 рањених Немаца. А и сам пуковник Михаиловић, у својој депеши од 27. октобра 1941. године, упућеној Југословенској Влади у Лондону, наводи исту цифру. Међутим комунистичка пропаганда инсистира да је било 7.000 жртава, али та цифра, вероватно, никада неће бити утврђена.

 А шта су за време стрељања цивила радили четници и партизани, “храбри” виновници догађаја?

            Док се у Крагујевцу одигравала трагедија, они који су је својом бахатошћу и глупошћу изазвали, сакрили су се у Кнић код Крагујевца. Где су били ти “храбри борци” када је почела да се пролива невина крв? Кад су видели шта су направили, зашто нису ишли да спасавају људе? Да ли су хероји партизани и четници који су изазвали трагедију, па се сакрили, или је херој Марисав Петровић, који је покушао да како је знао и умео трагедију умањи? Међутим комунисти као вешти мајстори пропаганде су имали решење и за то“Резоновање комуниста било је следеће: ми смо побили Немце, ми смо морали да знамо да ће они страљати невин народ, али ми ћемо тај акт да прогласимо као акт борбе за слободу, а Марисава Петровића, који је тих дана био у Крагујевцу, огласићемо као злочинца и издајника“. (Цитат из књиге Милутина Продановића „Д.В. Љотић Збор и Комунистичка партија Југославије“.)          

Када се у Крагујевцу десила ова тешка несрећа за комунистичку пропаганду мање су били интересантни Немци, који су били доносиоци одлуке и искључиви њени извршиоци, већ су за ово страдање крагујевачких грађана, које је непријатељ убијао а да већина ни сама није знала зашто, одмах почели да окривљују и владу генерала Недића, посредно и непосредно добровољачки батаљон Марисава Петровића, који се и сам налазио без мало као талац у Крагујевцу у то време. Заслепљени међусобном мржњом чак су и национални елементи прихватили ову комунистичку пропагандну паролу од које су једни добитници били мајор Кениг и сви они Немци који су били директни или индиректни извршиоци овог злочина. И за инострану пропаганду, збуњену тим тумачењима, која су долазила из комунистичких извора, Крагујевац је изгубио значај једног окупаторовог ратног злочина, једног од највећих над српским становништвом, и цели покољ је добио карактер без мало једног унутрашњег обрачуна међу Србима самим, што је

једна од најодвратнијих лажи које су у току грађанског рата у Србији лансиране.
            Долазком Јосипа Броза на власт у Југославији за кога Матија Бећковић каже ''Тито је први случај у светској историји да је један народ узео за свог вођу непријатељског војника.''  после рата идеја ове пропаганде им се нажалост и остварила.
            Колико су комунисти били равнодушни према страдању становника у Крагујевцу говори када је један од четничких команданата, капетан Павле Богићевић писао Раји Недељковићу и предложио му да заједно нападну и ослободе Крагујевац, комунистички зликовац Недељковић му је одговорио у револуционарном стилу: “Време није за такав напад, а што се тиче људи, што их год Немци више побију, то ћемо ми имати мање да убијамо кад ослободимо Крагујевац. Немци раде наш посао. Уосталом, зашто Крагујевчани нису дошли код нас у шуму?” (Бошко Костић, “За историју наших дана”, Лил 1949. страна 60). Из овога се недвосмислено закључује да је страдање житеља Крагујевца одговарало комунистима и ишло у прилог њихове „револуције“.

Шта је после било?

            У позну јесен 1944. у Крагујевцу је одржан велики помен за све изгинуле Србе у крагујевачком крају. Сведоци говоре да је у цркви било око 7200 житеља, за све погинуле у току целог трајања рата. Народ Крагујевца је дуго после рата знао праву истину. Тек крајем 60-их, кад је сећање почело да бледи, кад су сведоци почели да умиру и кад је стасао нов нараштај који о овом догађају није имао појима, тада су комунисти могли да безочно лажу, остваривши тиме мудро осмишљену пропаганду још из времена почињеног злочина над Немачким војницима . Тек тада су почели да увећавају број стрељаних тог дана, да оптужују љотићевце, да сакривају истину. Ипак, и дан данас, стари Крагујевчани (старији од 80 година), казаће вам праву истину о Марисаву, Раји и осталим учесницима трагедије.

-Завршна реч аутора:

-Све у свему на самом крају ове студије могу рећи да се страдање невиног цивилног становништва града Крагујевца (као и осталих места широм наше земље, а посебно на територији НДХ) не сме заборавити, као и то да се пре клеветања људи или неке целине (као што је то (био) случај са Марисавом Петровићем и СДК) треба мало ширим оквиром сагледати па тек онда доносити сталожене одлуке како се не би огрешили о неке људе. Надам се да ће овај мој рад заинтересованим младим истраживачима бити од користи у сагледавању бар једног дела наше богате историје.

-Такође желим да напоменем да ми приликом писања овог рада није била доступна књига Боривоја Карапанџића под називом „Истина о крагујевачкој трагедији“ која обилује бројним доказима и подацима са којима би, сигуран сам, овај рад био још богатији.

Ову студију ћу завршити речима Петра другог Петровића Његоша који каже:      „Поколења дјела суде, Што је чије, дајућ свијема...“

                                                                                                            20.03.2015. Ниш

-Литература:

1.Бошко Н. Костић „Истина о Милану Недићу“

2.Бошко Н. Костић „За историју наших дана“

3.Боривоје Карапанџић „Грађански рат у Србији 1941-1945.“

4.Станислав Краков „Генерал Милан Недић (на оштрици ножа)“ књига прва

5.Милутин Продановић „Д.В.Љотић,Збор и Комунистичка партија Југославије“

6.Светомир Р. Пауновић „Истина о наВодно ослободилачкој борби КПЈ у рату и револуцији“

7.Бранислав Божовић „Крагујевачки октобар“

8.Др. Ђоко Слијепчевић „Југославија уочи и за време другог светског рата“.

9.Радоје Кнежевић „Књига о Дражи“

10.Владимир Деидјер „Дневник“ , књига друга.

11.Лист „Наша борба“

12.Лист „Ново време“