ПОМЕН ВОЈВОДИ ВУКУ!

Упућујемо позив свим поштоваоцима лика и дела великог Војводе Вука да дођу на помен славном јунаку који ће се орджати у парку Војводе Вука у Београду дана 27. новембра од 13часова. Помен ће својим говором увеличати гости изненађења и виђенији Срби из редова организатора.
Takoђе на помену ће бити присутан Јан Зорбић из ЕФСК (Европски фронт солидарности Косову) који по завршетку помена обилази ратног инвалида који је учествовао у рату на Косову, те ће се након помена прикупљати донације од присутних намењене нашем борцу,колико ко буде у могућности да приложи. 

Сложни Срби!

Многобројни подвизи Вукови у ослободилачкој борби, како по величини његове личне храбрости тако и по постигнутим резултатима, равни су подвизима великих народних војвода из Карађорђевог устанка. Од познате борбе на Челопеку 1905 године, где је као четник добио борбено крштење, па преко славног Куманова, Битоља, Елбасана, Говедарника, Дуката, Самуровића Аде, Парашнице, Курјачице, Завлаке, Београда, Власине, Албаније, Кајмакчалана, Сиве Стене и Груништа, последње борбе његове, он је био страх и трепет за Турке, Аустро-Мађаре, Немце и Бугаре. Кроз цео тај крвави период наше историје, без мало дванаест пуних година, он је био најхрабрији борац Србије.

Увек занет мишљу да уништи противника, Вук није ни најмање штедео своје људе. Па ипак нико од њих ни у једној прилици није негодовао, јер је он, Вук, окрушаст и један као наливен, више здепаст, увек са приписаним редеником преко похабане униформе и са карабином у десној руци, пркосно уздигнутих црних бркова, мрк и страшан, готов да убије свакога ко попусти, - био увек пред њима кад се гине. А то није мала ствар. Они који су ратовали знају да тако храброг и одлучног старешину наши војници обожавају и иду за њим као омађијани, без обзира на оне другове који у том путу остану на голој ледини са пробушеним грудима или просутим мозгом.

Научен за време вишегодишњег четовања да спава под ведрим небом и да, поред одела на себи, од спреме и хране има само пушку, муницију, бомбу и торбу са парчетом окорела хлеба, Вук се у ратовима врло тешко мирио са округлим шаторима, шаторчићима, пољским кујнама, препуним ранчевима конзерви и шињелима увијеним око ранчева. Он је искрено веровао да је логорски систем становања и начин исхране у рату врло велика сметња енергичном и правилном извођењу операција. Стога је приликом гоњења потучених противничких делова наређивао да се сва сувишна спрема, па чак и храна баца, како би се људи, ослобођени тог терета, брже кретали. Краће речено, он је све стављао на жртвеник за потпуну победу над непријатељем.

Беспорочан у приватном животу, озбиљан преко сваке мере, сређен и потпуно уравнотежен, Вук није трпео раскалашан живот и испаде. Многи његови људи, који нису хтели или умели да уоче ове његове особине, искусили су његов гнев; јер он је у расправљању тежих иступа био исто толико немилостив колико и неумитан. Нарочито су страдали они који су мислили да се у рату нешто може ућарити. Такви су подвргавани драконским казнама, па бога ми и главе губили. Јунаке је волео, али то никад није умео да испољи, тако да многи од оних који су уживали његову љубав нису то знали. Онај који је долазио у прилику да му Вук у неком окршају, не гледајући га, сасвим озбиљно каже: "срећна ти рана", може бити сигуран да је заузимао много места у Вуковој витешкој души.

Сведочење о погибији Војводе Вука: Из дневника четничког командира, 

новинара Милосава Јелића.

(књига "Летопис југа" 1930)